Dok je NATO uništavao srpsku armiju, Rusija je unapređuje

Danas vam predstavljamo vojnog pilota, vazduhoplovnog novinara, profesora filozofije i filologije, prevodioca Radmilu Tonković, koja skoro sve zna o tome šta se dešavalo tokom bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-pakta 1999. godine. I naravno moje prvo pitanje gospođi Tonković bilo je posvećeno upravo tim tragičnim događajima.

Da li je to po vašem mišljenju bio lokalni konflikt ili je to bio deo borbe, kako da kažemo, za prekrajanje sveta?

- Naravno da to nikako ne može da se podvede pod običan konflikt lokalnog karaktera. To je sto posto šira akcija, to je akcija borbe nove globalizacije i nove kolonizacije. Kao što i sami vidite šta se dešava sa delom naše teritorije, sa Kosovom. Mi nikako nećemo to da priznamo kao deo kolonije. Ali očigledna je namera nekih velikih sila da oni to prisvoje. Kako možete da smatrate da je to lokalni sukob ako on traje 78 dana i noći i ako vas divljački bombarduju sa deset hiljada metara, vi ne vidite neprijatelja, vi ne vidite njegove letelice? Samo padaju bombe i uništavaju sve redom: i objekte značajne za našu armiju i naravno stanovništvo i njegove objekte.

Sami znate da je u toj agresiji uništeno 18 hiljada stambenih jedinica, 365 objekata, veoma važnih kulturnih i istorijskih spomenika. U bombardovanju je poginulo hiljadu dva vojnika i policajca i više od dve hiljade civila koji su postali žrtve agresije NATO-a na Jugoslaviju. Zašto je to cinično nazvano „Milosrdni anđeo“. Za koga je to milosrđe i za koga je taj anđeo? Za nas, ko su tamo živeli, koji su to pretrpeli, to je bilo nešto strašnije od Drugog Svetskog rata. Nama je tako i rekla naša starija generacija koja je učestvovala u Drugom Svetskom ratu da su oni zaista nadmašili i fašizam, i Hitlera. Ja sam zapisala u svom dnevniku koji sam vodila tokom te agresije da se recimo sirena oglašavala 287 puta da bi otprilike na neki način upozorila naše stanovništvo da nailaze jake smrti. A to su bili F-14, F-15, F-16, F-117A, B-2, B-1B, B-52H, A-10, E-2C, E-3E, A-6, Tornado, Hanteri, Harijeri, zatim bili su helikopteri, bespilotne letelice, i tako dalje. To su bila najmoćnija sredstva za ubijanje ljudi. Razni vidovi bomba i raketa, sve do onih koje su zabranjene međunarodnim konvencijama, strašne kasetne bombe, koje su bile napunjene osiromašenim uranijumom od kojeg mi sada posle 14 godina imamo velike posledice.

Jako puno ljudi umire upravo od onkoloških problema. Narušena je i Ženevska konvencija. NATO je bez saglasnosti Saveta Bezbednosti UN potpuno uništio međunarodno pravo i sve ono što se proklamuje u UN. A glavni cilj NATO avijacije bio je naravno uništenje Armije Jugoslavije radi čega je neprijatelj 78 dana i noći neprekidno bombardovao objekte ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, napadajući 512 puta na 171 objekat sa 6 hiljada tona borbenih sredstava. Na vojni aerodrom Batajnica je napadano 308 puta, na vojni aerodrom Ponikve 307 puta, na vojni aerodrom Slatina kod Prištine 407 puta sa 2 400 različitih raketa. Agresori su izvršili 26 hiljada borbenih naleta na Jugoslaviju i bacio 31 hiljadu tona smrtonosnog oružja. Bombardovane su bolnice, mostovi, televizija. Naravno ljudi su bežali od sve te razjarene kamarile, žene, deca, starci. Što možemo onda da kažemo? Da je to bila upravo neravnopravna borba Davida i Golijata. I u toj borbi je poginulo, i to se mora reći i mora znati, 41 pripadnik našeg ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane koji su dali svoje živote za slobodu otadžbine, za čast i dostojanstvo celog srbskog naroda koji se nije predao tokom ove agresije. Ja želim ovom prilikom upravo da istaknem naše najveće sinove koji su poginuli u toj borbi. To su bili naši izuzetni piloti, velike patriote i heroji našeg rata general-pukovnik Ljubiša Veličković, pukovnik Milenko Pavlović, potpukovnik Života Đurić, major Zoran Radosavljević i naravno poginuli su i naši raketaši, ljudi koji su uopšte vezani za protivvazdušnu odbranu i ratno vazduhoplovstvo Armije Srbije.

Znači, po vašem mišljenju aktivnost NATO-a  je bila usmerena ne samo na gađenje vojnih objekata nego su bile planirane i žrtve u civilnom stanovništvu?

- Apsolutno. Ako znate, a sada vidite sami po najsavremenijim oružjima i po takozvanom bombardovanju u ciljnu tačku. Mi sada to možemo preko Interneta da vidimo na taj način što možemo da vidimo svaki stan, svaku sobu da uđemo kroz čoveka. Oni su tim principom bombardovali svaku tačku koju su hteli. Bili su to domovi za stare ljude, bile su to bolnice, bili su to vrtići, porodilišta, škole, mostovi, ulice. Kako možemo da onda kažemo da je to bila vojna akcija, odnosno akcija na vojne objekte naše Vojske? Nikako. Oni su samo izmislili razloge, gde, kako, kuda da bi mogli vršiti bombardovanje civilnog stanovništva. I ja lično mislim da je to genocid. Apsolutno se ne stidim toga da kažem. Ne znam kako je to u političkom smislu sada kod nas i u celom svetu govori i na koji način. Politika je nešto sasvim drugo od onoga što je bio vojnik u ratu, što je bio građanin u ratu. Ja smatram da to je bio fašizam, da je to bila agresija, da se to pokazalo kao kolonijalno osvajanje. I ako neko vama uzme deo vaše teritorije, šetao se po vašoj teritoriji ili tuckao iznad vaše teritorije, šta je to onda? Nikako. Znači, to je čista globalizacija. I ako što vidimo posle toga dešavale su se nove akcije. To je bila Libija, Irak, sada Sirija, i tako dalje. I kako će to završiti, to više neko od nas ne zna. Ako se neko negde je zaustavi, ja nisam optimista.

Ali ako se osvrnemo na rastuću vojnu saradnju između Srbije i Rusije, kako ocenjujete ovaj poduhvat sa obzirom naprimer da Srbija je zainteresovana za ruske lovce MIG-29M2?

- Za mene je to velika radost. Vi znate da naša vojska u posleratnom periodu leti isključivo na sovjetskoj, odnosno ruskoj tehnici. Ja imam u vidu avione, helikoptere i naravno raketne sisteme kojima smo i oborili nevidljivi F-117, iako su nam savetovali da to uništimo, da je to zastarela tehnika. Nikad ne znate šta i gde vam može pomoći. Obradovana sam time. Ako se već sve radilo, letelo, imate ogromnu dokumentaciju koja se priprema da bi funkcionisala ratna mašinerija, ratno vazduhoplovstvo, onda to znači da na našem vrhu ratnog vazduhoplovstva i države sede pametni ljudi koji su shvatili kojim poslom trebate da radite. Imate dokumentaciju, imate obučene ljude, imate pilote, i samo dodajete novu avijaciju koja je modifikovana. A naši piloti izuzetno dobro poznaju MIG- 29, naravno prvu varijantu koja kod nas već decenijama upotrebi, i ne samo MIG-29 nego i ranije letelice. I za njih to nije nekaka nepoznanica. Ljudi vladaju jezikom, vladaju tehnikom, vladaju upravljanjem tim avionom. I za njih je ta modifikovana varijanta naravno samo doobuka. A svaki naš pilot stalno se usavršava i prati nove tehnologije i nove tehnološke procese. I naravno to je vrlo važna i ekonomska, i politička, i praktična varijanta. A ja lično se radujem i kao istoričar da su naši pametni ljudi konačno stavili prst na čelo i shvatili ko su naši pravi saveznici, naša prava braća, naši pravi drugovi. A to su Rusi koji nas nikada nisu izdali, koji nas nikada nisu napali, koji nisu nikada protiv nas ratovali. Naprotiv, uvek su bili neko ko nam je davao podršku, čak zbog nas i ulazili u rat, iako se to sada na Zapadu nastavi da sakrije, prikrije, da se drugačije interpretira. Danas je vrlo opasno biti rusofil. Ja se to ističem za to što mene karakterišu da sam ja rusofil. A ja se toga ne stidim i ne sramim, ja se toga ponosim. Živim u Rusiji već osam godina i smatram sebe bratofilom jer su Rusi naša braća. Ako vi ne volite svoga brata, kako možete da volite druga ili nekoga tamo preko okeana ili preko mora? To je nemoguće. To je nenormalno. A u suštini ja se nadam da je to j veliki korak, i veliki pomak u saradnji naših dvaju naroda koji decenijama, epohama, vekovima sarađuju i po pitanju vere, nacije, kulture, istorije, jezika. Po svemu smo narod jednog korena. To su sada vrlo diskutabilni problemi, ko je kuda šta tražio, lepu klimu, lepo raskršće. Mi smo očigledno sada na raskršću raznih puteva i ukrštanja, a zato i stradamo vrlo često. Vidite, oni su se malo pomerili sa hladnijim pojasom pa njima je vrlo teško dolaziti do vas. I ja lično veoma želim da nikada ne dođu do vas na taj način na koji su došli do nas pre četirnaest godina. Bilo je jezivo, strašno. To nije zaslužio naš divni hrabri narod i naša deca jer su oni ovim ratom, tom agresijom, streljali našu budućnost. A to su naša deca i naši novi naraštaji.

Grigorij Sokolov,