Nikos Cilsavidi: Rusija moj san

Vezanost za Rusiju, o kojoj danas govore u savremenoj Grčkoj u vezi sa posetom zemlji prvojerarha RPC, nije mit, ni bajka. U to se ubedio dopisnik Glasa Rusije, koji je posetio Solun. Taj grad danas nazivaju "ruskim", što nije slučajnost. Ovde živi ne samo najveći broj doseljenika iz RF i bivših republika Sovjetskog Saveza, već i etnički Grci, koji ne kriju svoje srdačne i prijateljske odnose prema ruskom narodu.

U savremenoj Grčkoj Nikos Cilsavidi se smatra jednim od najboljih ikonopisaca. On je živopisao obnovljenu u Solunu sabornu crkvu Grigorija Palame. Inače, ime ovog 40-godišnjeg umetnika dobro je poznato u mnogim zemljama, među kojima su Francuska, Nemačka, Sirija. Nikos je posetio mnoge države, osim Rusije, u koju je zaljubljen od malih nogu. «Ovu ljubav, kao i ljubav prema umetnosti usadio mi je moj otac», - priznao je eograf u intervjuu «Glasu Rusije.

- Moj je otac rođen 1941 godine. To su bile teške godine gladi i nevolja. Od samog detinjstva on je vaspitavao u sebi umetnika, osetio svoj talenat. Kada je on proučavao umetnost, on je upoznao rusku kulturu, te je osetio posebnu vezanost za nju. Otac je čitao dela ruskih mislilaca i bogoslova, njihove misli su postale deo njegove ličnosti. Otac je često kontaktirao s predstavnicima kulture i umetnosti iz različitih zemalja, ali mu je bila najbliža ruska duhovnost.

Još kao dete je Nikos zajedno sa svoja dva brata - Dimitrijem i Jovanom - začarano slušao priče o lepoj Rusiji, a kada je stasao, odlučio je da nasledi očevo delo i u izboru profesije, i u ljubavi prema nepoznatoj dalekoj zemlji, koju je poznavao preko dela ruskih klasika.

U manjoj radionici umetnika u istorijskom centru Soluna ima mnogo završenih i tek početih radova - ikona, naslikanih u različitim tehnikama i bojama. Tu su i skice budućih fresaka, koje su naručene od strane različitih crkava i manastira Grčke, i mozaične ikone grčkih i ruskih svetaca, izrađene od sitnog kamenja, i izrezbareni likovi Bogorodice i svetog Nikole. Bez obzira na tradicionalni vizantijski stil, u svim radovima Nikosa se oseća nešto rusko.

Danas Nikosa i čitavu njegovu porodicu prijatelji i poznanici u šali nazivaju «rusofilima». Inače, u Grčkoj ovaj termin nije uvreda, kako bi se činilo. Filija – u prevodu sa grčkog je ljubav. Grk ne pokušava da krije svoju ljubav prema Rusiji. «Da sam imao vreme, davno bi naučio ruski», - kaže Nikos, pa dodaje ponosito: «Zato će ga ćerka učiti».

- Moja se kćerka zove Uranija, što znači "nebeska". Ona se već bavi baletom prema ruskoj tradiciji i uči violinu, takođe prema ruskoj tradiciji. Kasnije će ona učiti ruski jezik. Moja Uraniя čak liči na rusku devojčicu: ona ima svetlu kosu. Zahvaljujući ćerci, žena i ja sada često posećujemo sve ruske akcije, koje se održavaju u gradu. Mi smo čak hteli da posećujemo tečaj iz ruskog jezika za Grke. Nama se mnogo dopada da slušamo kako zvuči ruski jezik, on je veoma melodičan, poseban, čaroban.

San ikonopisca je da živopiše neki ruski hram ili bar da naslika za njega ikonu. «Inače, planovi i mašte nisu važni. Ako Gospod poželi da dovede mene i moje ikone u Rusiju, tako će i biti, jer mi je On radi nečeg darovao ljubav prema vašoj zemlji», - kaže Grk uz blagi osmeh.

Milena Faustova,