Svetlost i senke Trećeg energetskog paketa EU

Novi pregovori između Rusije i EU o trećem energetskom paketu odvijaju se u Briselu. Njihov cilj je jasan: usaglasiti stavove strana po pitanju od kojeg direktno zavise perspektive energetskog snabdevanja Evrope. Ipak za sada je teže shvatiti kako ovaj cilj može da bude dostignut. Jer Brisel da bi ugodio svojim geopolitičkim ambicijama i spekulacijama odbija da uzima u obzir interese Moskve.

Teško da će biti preterano ako se kaže da upravo uspeh ruskih projekata kao što su Severi i Južni tok doprinosi zaoštravanju stava Brisela. Radi se o tome što u rukovodstvu EU mnogi shvataju energetsku bezbednost kontinenta kao maksimalno oslobođenje od ruskih isporuka energenata. njima ne odgovara čak aktuelna činjenica da Gasprom pruža Evropi oko četvrtine gasa koji joj je potreban, a državama kao što su Nemačka i Slovačka oko trećine. Međutim, aktiviranje gasovoda Severni i Južni tok, drugih naftovoda i gasovoada čine EU i Rusiju još više uzajamno zavisnim, istakao je u razgovoru za Glas Rusije direktor ruske filijale PaceGlobalEnergyServices Armen Badalov.

- Rusija ima vrlo ozbiljan sistem cevovoda, koji povezuje regione Zapadnog Sibira sa Zapadnom Evropom. Puštanje u rad gasovoda Severni tok pobošljalo je transportnu situaciju u datom pogledu. Pri tome Evropa ostaje vrlo veliko tržište za plasman.

Činilo bi se šta je ovde loše? Sa ekonomske tačke gledišta sve sami plusevi. A sa geopolitičke sličan razvoj događaja znači očigledno nepoželjno za mnoge u Briselu formiranje na evropskom kontinentu pravog opšteg evropskog prostora. U njemu EU gube odlučujući glas u odnosima sa tačkvim ključnim strateškim regionima kao što su Centralna i Istočna Evropa, Balkan, postsojvetski prostor. Uz to treba uzeti u obzir da Rusija može da ponudi svojim partnerima isporuke energenata iz najšireg spektra izvora, između ostalog sa tako perspektivnih danas nalazišta u moru – posetio je Glas Rusije generalni direktor ruskog Fonda nacionalne energetske bezbednosti Konstantin Simonov.

- U svojoj težnji da dobiju potrebne obime energenata, ljudi se pomeraju u vodu u bukalnom smislu. Možemo da govorimo o tome da je svetsko more u celini buduća teritorija za proizvodnju nafte i gasa. Što se tiče tempa ruskog izlaska u more to je pitanje ne neke daleke budućnosti, već bliže perspektive.

Upravo rast aktivnosti i uticaja Rusije u svetskim energetskim poslovima, izgleda, plaši njene oponente u EU koji očigledno deluju u okviru ne čak ni evropskih, već pre američkih koncepcija. slične koncepcije predviđaju podršku političkog uticaja i uvećanje kontrole nad glavnim svetskim energentima. One su oprobane van granica Evrope, između ostalog u regionima bogatim energentima na evroazijskom prostoru. Govoreći rečima poznatog američkog analitičara Jusefa Ibragima, logika delovanja, na primer, SAD u Iraku sastoji se u pretvaranju date države u privatni američki naftni toranj. Razume se u Evropi usijanje energetskih ratova za sada nije dostiglo nivo vojne operacije. Ipak to da EU aktivno teži da prigrabi ako ne naftne tornjeve, onda u krajnjoj liniji gasne ventile, nesumnjiva je činjenica.

Petar Iskenderov,