"Duga" 2013: "Glavno - oduševljenje tekstom"

Valentina Kučerovskaja-Marcevaja - dobitnik je nagrade "Duga"- 2013, među ruskim prevodiocima. Prevod priče "Mappugghje" Fabija Kirjatija dobio je najvišu ocenu žirija. "Umetnički prevod - to je ono čime sam oduvek želela da se bavim," - kazala je Valentina "Glasu Rusije", koji je medijski partner "Duge". Ona od 2006 godine predaje na katedri svetske književnosti Filološkog fakulteta Beloruskog državnog univerziteta.

Šta vas je navelo da odlučite da učestvujete na konkursu "Duga"?

- Za takmičenje sam saznala slučajno, zahvaljujući kolegama i prijateljima, koji su me i ubedili da učestvujem na njemu, znajući da prevodim odlomke iz različitih dela za predavanja i članke. Zašto ne probati, govorili su, i na kraju sam odlučila, tim pre, što sam prevod priče Antonija Tabukija "Priča čoveka od papira" za prvi krug, imala skoro gotov.

Šta je najvažnije za prevod teksta?

- Mislim da je najvažnija stvar koju treba da uradi prevodilac pre početka prevođenja - da pokuša da vidi, da predstavi sebi tekst kao celinu, kao umetničko platno, a ne skup reči i rečenica. Uz ovaj pristup, jasnija postaje i namera autora, pa samim tim je lakše pronaći adekvatna sredstva za njegov prenes na drugi jezik.

Sa kakvim izazovima ste se suočili pri prevođenju priče Fabija Kirjatija? Zašto ste izabrali baš ovu priču?

- Priču nisam izabrala ja: ona mi je pripala žrebom, koji je sproveo žiri. Teškoće su krenule već sa naslovom: u originalu on je bio na salentskom dijalektu. Htela sam nekako da sačuvam njegovu jedinstvenost i pronađem varijant koji bi bio u skladu sa nesvakidašnjom reči. Drugi problem - forma priče, koja predstavlja unutrašnji monolog pripovedača, koji se ponekad pretvara u razgovor junakinje same sa sobom. Korišćena pri pisanju tehnika toka svesti podrazumeva narušavanje logike fraza. One kao da su se slučajno našle jedne pored drugih. Bilo je važno ne zbuniti se - i ne zbuniti ruskojezičnog čitaoca.

Da li ćete nastaviti da se baviti prevodilaštvom?

- Tokom čitanja tekstova na italijanskom jeziku, predstavljaš sebi kako bi zasebni paragrafi, rečenice zvučale na ruskom - ili čak na beloruskom. Samo nisam bila dovoljno samouverena. Tako da je učestvovanje na konkursu predstavljalo i test mojih sposobnosti. Najviša ocena mojih prevoda od strane žirija potvrđuje da treba prevoditi i da zaista radim svoj posao.

Sa kojim od italijanskih autora biste želeli da upoznate ruske čitaoce?

- Pre svega bih nastavila upoznavanje ruskih i ruskojezičnih čitalaca sa delom pisca, od kojeg se ne odvajam već sedam godina. To je Antonio Tabuki. Već su objavljeni prevodi njegovih priča iz knjige "Mali, beznačajni nesporazumi", pojedinačne priče iz knjige "Crni anđeo" i roman "Pereira zahteva." Antonio Tabuki je međunarodno priznat autor, jer se njegova proza, uglavnom, naslanja na tradicije intelektualnog romana i predstavlja primer visoke elitističke književnosti, koje nema baš mnogo na današnjem tržištu knjiga. Tu su i klasici italijanske književnosti - na primer, pisci XIX veka: Federiko de Roberto, Iginio Ugo Tarketi, Antonio Fogacaro, koji svakako zaslužuju pažnju ruskojezičnih čitalaca.

Koji savet biste dali prevodiocima-početnicima, koji streme ka visokim rezultatima u struci?

- Ja bih i samu sebe ubrojila među prevodioce-početnike. Glavna stvar – obratiti pažnju na tekst, oduševiti se njime. Zato je vrlo važno, da vam je tekst po volji: bolje ga osećate. Takođe je važno razumeti da je umetnički prevod - ne mehanički rad, već stvaralaštvo, čak i ko-stvaralaštvo sa autorom, "visoka umetnost." Stvaralaštvo takođe podrazumeva i inspiraciju i stalno traganje. Ukratko, stvaralački pristup, pažnja na nijanse teksta i "osluškivanje" autora – na tome se zasniva, po mom mišljenju, uspešan prevod.

Aljona Rakitina,