Islamski svet želi da živi na svoj način

Vekovima je Zapad dolazio na Istok sa jednostavnim i razumljivim ciljevima: da osvoji nove kolonije i tržišta. Na kraju su osvajači dobijali jeftine prirodne resurse i radnu snagu, čime su i popunjavali troškove na vojne kampanje. Od kraja prošlog veka situacija se promenila. Vojni kontigenti se vraćaju u sada već nezavisne zemlje kako bi promenili ono što ne odgovara njihovim predstavama o savremenom uređenju sveta: diktatorske režime, odsustvo demokratije, kršenje ljudskih prava, međunarodni terorizam.

Težnja je za pohvalu. Ali praktični rezultati svih humanističkih ratova razočaravaju. Za izdržavanje vojske troše se beskrajna sredstva iz budžeta zemalja dobrotvora, na operacije za "smirivanje" onih koji se ne slažu. Vlast i stanovništvo zemalja uče da žive na nov način. Takođe na svoj račun. Ali trupe dolaze i tamo ponovo zavladava uobičajeni način života sa autoritarnim metodama upravljanja i aktivnim nastavkom oružanih religiozno-etničkih konflikata. Možda se ne radi o posebnim zločincima, već o osobenosti masovne svesti?

Ove godine je američki istraživački centar Pju na preko 80 jezika preveo anketu preko 38000 muslimana u 23 zemlje Evrope, Azije, Bliskog Istoka i Afrike. Kako građani zemalja muslimanskog Istoka vide okolni svet i sebe u njemu?

Glavni problem je terorizam. Kao i u čitavom svetu, ni na Istoku ne vole eksplozije i pucnjavu na ulici. U najmanju ruku polovina anketiranih muslimana je zabrinuta delovanjem religioznih ekstremističkih grupa u njihovim zemljama. Dve trećine i više stanovnika plaši se njih u Egiptu (67%), Tunisu (67%), Iraku (68%), Gvineji-Bisao (72%) i Indoneziji (78%).

Akte nasilja protiv civilnog stanovništva i delovanje terorista samoubica odobrava svega 1% anketiranih muslimana. Ali na primer u Egiptu i u palestinskoj autonomiji značajni deo stanovništva (29 i 40%) smatra da je ono ponekad opravdano. A u Avganistanu ove tačke gledišta pridržava se već 39% anketiranih. A decenijama u ovoj zemlji od ruku terorista ginu nevini civili. Zašto trećina stanovništva opravdava besmislenu klanicu?

I još nešto. Tradicionalno se smatralo da žene Istoka veoma žele, ali ne mogu da se oslobode vlasti muškaraca. Ispostavilo se da nije tako. U nekim muslimanskim zemljama devet desetina anketiranih muškaraca i žena podržava to da žena uvek treba da se povinuje mužu. Tako smatraju u Maroku (92%), Tunisu (93%), Indoneziji (93%), Maleziji (96%). U Iraku je protiv ravnopravnosti sada 92% muškaraca i žena, u Avganistanu 94%. Šta više i Irak i Avagnistan su jedine zemlje gde većina stanovništva podržava vansudske obračune sa ženama, samo na osnovu sumnje u vanbračne veze. Posle decenija humanizacije svesti u Avganistanu 85% muslimana koji podržavaju šerijat smatraju da ljubavnici treba da budu kamenovani. U Iraku tako misli 58%.

U Avganistanu i Iraku većina anketiranih (81i 56%) zalaže se za bičevanje i odsecanje ruku lopovima i razbojnicima. A 99% stanovnika Avganistana smatra da je bolje vratiti se sa evropske humanosti na surove zakone šerijata.

Da šerijat postane zvanično zakonodavstvo zemlje zalaže se većina muslimana Nigerije (71%), Indonezije (72%), Egipta (74%), Pakistana (84%) i palestinske autonomije (89%). U Maroku i Pakistanu, gde je islam po ustavu i tako stavljen iznad drugih religija, mislimani (83 i 84%), žele još više – uvođenje šerijata kao zakonika.

U celini narodima ovih zemalja nude jedno, a njima je milije sasvim drugo. I demokratizaciju su započeli od najtvrdoglavijih. Možda će naredni put prvo pitati stanovništvo zemalja koju oslobađaju koje promene žele? Ili bar da se zainteresuju za sociološke podatke. A to sve može da se završi kao u Iraku i Avganistanu. Ili u Libiji.

Vadim Fersovič,