Jelena Tarhanova: «Strah je živeti na spoju epoha»

Završena je četvrta sezona rusko-italijanske književne nagrade «Duga». 28. juna u Vičenci je održana svečana dodela nagrada pobednicima. Dobitnik nagrade u nominaciji «Mladi autor godine» postala je novinarka Jelena Tarhanova, koja od 2010. godine živi u Italiji.

U intervjuju za «Glas Rusije», koji je informativni partner «Duge», Jelena Tarhanova je rekla: «Rođena sam na Uralu. Tamo žive temeljiti, veoma prizemni ljudi. Živela sam neko vreme u Permu, Jekaterinburgu, Bereznikah, završila režiju na fakultetu Permskog instituta umetnosti i kulture, sedam godina sam radila u regionalnom novinarstvu».

Šta Vas vezuje sa Italijom?

- Imam malo zajedničkog sa današnjom Italijom, preplavljenom hidžabama, džamijama, sa Italijom koja stmoglavo srlja u katastrofu, zaneta udaranjem po tipkama Fejsbuka. Moja Italija – to je Italija Dantea, Verdija, da Vinčija, to je Republika Firenca, Uffici, freske i mozaike, violina Vivaldi. Trudim se da stignem da udahnem staru Italiju, njenu viševekovnu istoriju, potpuno neverovatnu kulturu, pokušavam da zapamtim svaki atom onoga, što sam mogla da dotaknem. Sasvim je moguće, da neke stvari vidim zadnji put, i moja deca neće imati priliku da dele o tome svoje utiske.

Koliko dugo pišete? Šta Vas pobuđuje na pisanje?

- Bojim se da ne mogu nazvati sebe piscem – urađen je samo prvi korak na putu pisca. Uvek sam bila novinarka, to je drugo. Šta me pobuđuje? Želja da me čuju, da delim sa drugima svoje misli, nađem istomišljenike.

Šta je za Vas osnovno u stvaralaštvu? O čemu treba da piše savremeni autor?

- Isto o tome, o čemu su pisali antički autori: o tome šta ih uznemiruje, izaziva, zabrinjava, raduje, tera na razmišljanja. Menja se način pripovedanja, jezik, slog, ali teme su iste.

Da li Vi, kao početnički pisac, imate uzor? Čiji Vas život, karijera, način mišljenja privlače iz sveta književnosti?

- Pisci, kao i umetnici u celini, pretežno nemaju neki ružičasti život. Poštujem Orianu Falači. Kao prvo za njena životna ubeđenja, za poziciju. Za mene je ona čovek sa velikim slovom, žena gvozdene volje, ona nije plovila kud vetar nosi u skladu sa promenama koje diktira konjjuktura. Kao drugo, ona je bila divan novinar i pisac. Ali je doživela tešku sudbinu, da na kraju života živi daleko od Italije, koja ju je odbacila zbog odsustva političke korrektnosti, i danas delikatno stvara utisak, da je Oriana – gradska luda, i da njena pozicija nema ništa zajedničko sa pozicijom države. Lepo je da je ostala u sećanju, i da sve češće govore da je Falači bila u pravu u svojim mračnim prognozama. Volim da čitam Brodskog, ali i njegov život nije ispunjen radostima. O karijeri tu nema reči. Volim Mihaila Velera, Dostojevskog.

Vaša pripovetka sa konkursa, - da li je to ironija ili tuga za nestankom granica između raznorodnih načela u svetu?

- U mojoj priči je veoma malo ironije, u njenoj pozadini je strah, jer gine moja civilizacija. Naravno, nestanak država, civilizacija je neminovnost, toga je bilo i biće, ali je veliki strah živeti na spoju, dodiru epoha i to, što je uvek bilo u temelju tvoje biti, ruši se pred tvojim očima. Moja civilizacija, uz podsticaj untermenša na vlasti, vrši samoubistvo. Untermenši su ljudi, kojima moć njihove civilizacije, nacije, kulture – ne vredi ništa. Oni su spremni da svoju naciju zamene na naciju divljaka iz etniciteta sa zaustavljenim razvojem. Spremni su da svoju kulturu, koja se gradila hiljadama godina, menjaju za «kulturu» divljaka, koji u 21. veku kamenuju osumnjičene za krivično delo i to nazivaju pravosuđem. Untermenši mi zabranjuju da divljake nazivam divljacima, i nude mi politički korektne termine. Untermenši nas teraju da verujemo u to, da su svi ljudi podjednako talentovani, da sve nacije imaju jednak doprinos svetskoj kulturi i nauci, da su poroci i vrline, izopačenost i norme (kako sa gledišta medicine, tako i sa gledišta ljudskog morala) podjednako bitni i potrebni.

Upravo untermenši terminima «ksenofob» i «islamofob» žigošu one ljude zdrave pameti, koji postavljaju pod sumnju svrsishodnost nekontrolisane imigacije iz zemalja sa drugačijim kulturnim bekgraundom, drugim mentalitetom, drugog nivoa razvoja. Oni umanjuju značaj svoje Civilizacije, koja je poklonila svetu Platona i Verdija, Mocarta i Voltera, vakcine i avione. Dok su zapadni naučnici pravili nezamisliva otkrića u hemiji, fizici, medicini, u ovim zemljama najvažnije diskusije su se vodile oko problema kojom rukom i kojom količinom kamenja treba brisati zadnjicu, a da se ne prekrše zaveti proroka. Priča, koju sam uputila na konkurs može se učiniti koncentracijom apsurda: to ne može biti, jer to nikada ne može biti. Ali ovaj apsurd polako, ali sigurno prodire u život, postaje deo naše stvarnosti.

Konkursne radove pobednika i finalista rusko-italijanske nagrade «Duga» objavljuje istoimeni almanah, koji svake godine štampa radove najboljih učesnika konkursa.

Ana Fjodorova,