Tenkovska tutnjava ponovo kod Moskve

Međunarodni festival „Bojište“ pružio je mogućnost da se oseti atmosfera Velikog Otadžbinskog rata, da se oseti kako je biti učesnik istorijskih događaja 1941-1945. godine. Upravo ovih dana, 13-14. jula, u neposrednoj blizini memorijalnog spomenika 28 heroja-panfilovaca, koji su poginuli u odbrani Moskve održava se ova vojna manifestacija.

Tenk T-38 vojske Crvene armije razara mina... Posada se nije spasila – fašisti su je streljali na licu mesta, u daljini se čuju eksplozije, kuće su obuhvaćene plamenom. Nemački vojnici nastavljaju ofanzivu, ... a sa tribina se čuje negodovanje, zvižduci. Rekonstrukcija jedne realne bitke 1941. godine okupila je kod Moskve nekoliko hiljada ljudi, kako učesnika tako i posmatrača. U predstavi je učestvovalo oko 80 vojnoistorijskih klubova zemlje, gotovo 100 jedinica borbene tehnike, uključujući 15 tenkova, tako da je bitka bila veoma ubedljiva.

Maksim – komandir pomenutog tenka, stigao je na festival „Bojište“ iz Jekaterinburga. U svom gradu već 13 godina posećuje istorijskij klub i učestvuje u raznim akcijama rekonstrukcije. Jedan od osnovnih uslova da bi se dočarala slika najpribližnija realnosti sastoji se u tome da se živi ovim događajem, a ne igra neka uloga, - objašnjava mladić. Tako da sve mora biti maksimalno nalik stvarnosti.

- Kada je 1941. godine Nemčka iznenada napala na Sovjetski Savez, koristila se sva postojeća tehnika. U to spadaju i tenkovi, kao što je ovaj T34. Ukoliko pogledate kupolu, videćete tragove metaka i naprsline. Na tenku je kupola, koja je zaista bila u tom ratu. Inače tenk je iz originalnih delova sastavljen u jednom vojnom muzeju kod Moskve. Tako da je naš tenk – simbol 1941. godine, kada su u borbama učestvovali laki i srednji tenkovi.

Nakon odsluženja vojnog roka; Aleksej Jani se posvetio proučavanju istorije Drugog svetskog rata, i posebno nemačko-fašističke vojske Vermahta. Danas je on rukovodilac vojnoistorijskog kluba Deutschland i u rekonstrukcijama događaja igra ulogu pripadnika okupatora. Aleksej priznaje, da je sa pozicije istraživača veoma mnogo novog je otkrio za sebe.

- Kod Nemaca je bilo sve drugačije, znatno se razlikovalo od onoga na šta sam navikao i što mi je poznato iz naše vojske. Kada sam počinjao da se time bavim, često sam zapažao razlike, koje su postojale u vojskama. Na primer, nemci su imali puno nijansi u uniformi i opremi. Oni su veoma lukavi, i često nisam mogao da shvatim zašto je sve tako komplikovano. Zbog toga je interesovanje bilo sve veće. U disciplini i drilu ima dosta sličnog. Nemci su imali strogu disciplinu, strojevi korak, muštranje svoje vrste. U tome ima razlike od, recimo engleske, američke vojske. Tamo je sve ležernije.

Mnogi učesnici istorijskih klubova, da bi se potpuno uživeli u likove i vreme radnje, čak govore na jeziku osobe koju igraju: na nemačkom, ako imaju ulogu Nemca, ukoliko je pitanju predstavnik savezničke vojske – na engleskom. Na taj način bolje razumeš dešavanja i živiš u datom istorijskom trnutku, tvrde autori rekonstrukcija. Sergej Isajev tek počinje da uči engleski. Ovom jedanaestogodišnjaku jezik nije potreban samo zbog karijere na poslu. Zajedno sa ocem on učestvuje u rekonstrukciji aktivnosti savezničke vojske, britanskih komandosa. Jednako sa odraslim, dečak je potpuno angažovan u borbenim akcijama.

- Sa tatom odavno posećujem ovaj klub. Meni se svidelo odmah. Tata je naručio za mene pravu uniformu. Ja doturam mine do minobacačkog mesta. Prvi put mi je bilo strašno, jer je tamo i barut, i puno eksplozivnih materija. Dok se samih eksplozija i tenkova ne plašim. Kada porastem, nastaviću ovaj hobi, i biću komandir svojih minobacača.

Rekonstruisanje bitke kod Moskve posmatrali su i veterani, a ne samo oni koji o ratu znaju iz knjiga i filmova. General-lajtnant Aleksej Fomin je bio u akcijama u ilegali, prošao brojne krvave bitke, izgubio bliske prijatelje, preživeo koncentracioni logor u Litvaniji, i spreman je po naredni put da oživi sećanja na rat samo zbog toga, da i drugi sačuvaju sećanja o ovom ratu.

- Duša zahteva da se sačuva sećanje. Bilo je teško. Ali su ljudi tada ginuli za Otadžbinu, i to je zaista bila njihova Otadžbina. Rođen sam 1927. godine. Otišao sam u rat prvih ratnih dana. U martu 1941. godine napunio sam 14 godina, a u aprilu sam primljen u komsomol. Kada je već počeo rat, nas, komsomolce, nakon govora Staljina 3. jula, okupili su, i rekli nam, da više nismo deca, i postali smo vojnici. Tada su nas naučili kako da prikupljamo podatke o garnizinima, gde se šta nalazi, kako prenositi informaciju preko lica za vezu. Tako je počeo moj rat.

Veteran je siguran, da su rekonstrukcije događaja ove vrste neophodne. To je jedan od načina da se mladim generacijama prikaže prava istina o Velikom Otadžbinskom ratu, da se gaje patriotska osećanja i ljubav prema Domovini.

Milena Faustova,