Južna Osetija i Abhazija: pet godina slobode

Pre pet godina gruzijske trpe su upale u Južnu Osetiju i napale rusku bazu mirotvoraca. U noćnom napadu poginulo je na stotine ljudi, na hiljade je bilo ranjeno, prestonici republike Chinvalu i čitavoj republici naneta je kolosalna šteta. U žestokom i motivisanom odgovoru Rusije koja je uzela pod zaštitu narod Južne Osetije, gruzijska armija je bila izbačena na svoju teritoriju. A posle izvesnog vremena na političkoj karti sveta pojavile su se nove države – Južna Osetija i Abhazija.

Ovih dana stanovnici dve republike Južnog Kavkaza obeležavaju zaista zasluženi praznik za koji je plaćena visoka cena. Tokom skoro dve decenije posle raspada SSSR gruzijske vlasti su vojnim metodama pokušale da asimiliraju narod Južne Osetije i Abhazije i lišile ih prava na nacionalni identitet i nezavisnost. Ali u avgustu 2008. godine predsednik Gruzije Mihail Sakašvili je prevazišao svoje prethodnike, izdavši zločinačku naredu da se napadnu civili i ruski mirovni kontigent. Pod okriljem noći Chinval su gađali praktično iz svih vidova naoružanja, uključujući zabranjeno, što je kasnije dokazano u toku skrupulozne istrage.

Gruzijski vojnici nisu se obazirali ni na šta, delovali su žestoko i hladnokrvno. Tbilisi nije uzeo u obzir jedno – Moskva neće ćutati u tako alarmantnoj sitauciji koja protivreči ne samo međunarodnom pravu, već i elementarnom ljudskom moralu. Posle ulaska ruskih trupa u Južnu Osetiju u toku nekoliko dana agresor je bio zaustavljen i potisnut u dubinu gruzijske terotorije. A dve nedelje kasnije Rusija, a posle nje i druge države, priznale su suverenitet Južne Osetije i Abhazije. Danas se mogu oceniti rezultati tih događaja i beskompromisnog stava ruskog rukovodstva, govori ekspert Vladimir Žarihin.

- Za proteklih pet godina nije poginuo ni jedan stanovnik republike i ni jedan ruski vojnik. To ranije nije bilo. Znači sve što se desilo koristilo je stanovnicima regiona i našim vojnicima. Odgovor Moskve je bio adekvatan. Zahvaljujući tako žestokoj lekciji gruzijska strana je naglo smanjila svoju aktivnost. Rusija je sklopila sa Abhazijom i Južnom Osetijom vojni sporazum po kojem napad na ove republike predstavlja napad na Rusiju sa svim posledicama koje iz toga proističu.

Osim strogo humanitarne misije, 2008. godine Moskva je nehotice, ne iz svog hira, ispunila određeni geopolitički zadatak. Rukovodstvo Gruzije, zemlje koja se graniči sa Rusijom, ubedljivo je htelo u NATO. I treba reći da to nije bilo bez odgovora. Aktivnost samo Amerikanaca u regionu rasla je iz godine u godinu: upravo oni su naoružavali i obučavali gruizjske vojnike, koji su u avgustu napali južnoosetinsko stanovništvo. Predsednik Sakašvili je u suštini bio marioneta u rukama zapadnih stratega i namerno je dospeo u totalnu zavisnost kao nadoknadu za podršku režiima njegove lične vlasti.

Jasno je da perspektiva približavanja Severnoatlantske alijanse Moskvi nikako nije mogla da odgovara. Između ostalog, nikakva aktivna dejstva tim povodom se nisu preduzimala. Rusija se ograničila jačanjem sopstvene odbrambene sposobnosti i nije vršila pritisak na druge države, između ostalog Gruziju u njihovom političkom izboru. Što se tiče Tbilisija, za njega je kritiči važno bilo rešavanje teritorijalnog pitanja: NATO-u jednostavno nisu potrebni novi članovi sa takvim problemima koji mogu da se prošire na čitav blok. Ipak preduzevši varvarski pokušaj da jednom zauvek postanu domaćini u Južnoj Osetiji i Abhaziji, gruzijske vlasti su naprotiv osudile sebe na političku propast, a planovi NATO-a za Gruziju i, na primer, Ukrajinu morali su da budu odloženi.

Svoje mišljenje povodom razvoja događaja posle vatrenog stadijuma konflikta za Glas Rusije izneo je ekspert Centra za proučavanje Centralne Azije i Kavkaza Andrej Arešev:

- Što se tiče priznanja suvereniteta republika od strane Moskve, to je bio logičan korak u toj situaciji pošto je postojala očigledna tendencija korišćenja munjevitog rusko-gruzijskog konflikta od strane nekih zapadnih faktora u svojstvu instrumenta za potkopavanje pozicija Rusije ne samo na Južnom, već i na Severnom Kavkazu. To je bilo odraženo u Sarkozijevom planu koji su evropski posrednici aktivno pokušali da nametnu Rusiji. On je predviđao između ostalog uvođenje u region mirovnih snaga OEBS-a. Ali 2008. godine rusko rukovodstvo je konačno stavilo tačku u političko-pravnom statusu nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, što je omogućilo da se izbegne novi masovni konflikt.

Za proteklo vreme republike Južnog Kavkaza koje pouzdano štite ruski vojnici na osnovu odgovarajućeg sporazuma, aktivno razvijaju sopstvene snage bezbednosti, obnavljaju infrastrukturu i ekonomiju, rešavaju socijalne zadatke. Jasno je da ih je dosta: nagomilali su se za duge godine složenog postsovjetskog perioda u kontekstu stalnih pretenzija Gruzije. Rusija pruža partnerima finansijsku i organizacionu podršku. Ali najvažnije je što mlada republika tiče prvo, ne uvek slako iskustvo državne nezavisnosti. I mada ovaj put nazivaju trnovitim, mnogo je produktivnije uvoditi red i uređivati sopstveni dom, nego tiskati se po uglovima istorijske domovine.

Ilija Harlamov,