Vojni orkestri u Rusiji

U prvoj polovini septembra u Moskvi na Crvenom Trgu se odbija Međunarodni festival vojnih orekstara. To je upečatljivi prizor koji se pamti. Poseban utisak na publiku ostavljaju defilei: sinhorni okreti, koje muzičari čine u stroju, svirajući svoje instrumente, različite geometrijske figure i simbolični natpisi koji se formiraju prilikom tog prestrajanja.

Sada u Rusiji ima više od 200 vojnih orkestara. Ni jedna velika javna svečanost ne može bez njihovog učešća.

Danas predlažem da se setimo kako je rođena vojna muzika u Rusiji.

Vojna muzika je odavno doprinosila podizanju brobenog duha ruskih vojnika. U vreme Kijevske Rusije i kasnije vojni pohodi praćeni su muzikom uz primenu truba, bubnjeva, drvenih svirala, kasnije gongova i timpana.

Od druge polovine 16. veka i posebno sredinom 17. veka na carsku službu su pozivani strani virtuozi trubači i horisti, započinje priprema domaćih muzičara duvača.

Za vreme Ivana 4. Groznog, 1547. godine, prvi put je bila izdata naredba Velikog Dvorca za upravljanje vojnom muzikom Rusije.

Ali prvi profesionalni muzičari su se pojavili u ruskoj vojsci za vreme vladavine ruskog cara Petra Prvog, koji je vladao u prvoj polovini 18. veka. Svaki pukovski orkestar se sastojao od 9 ljudi: osam Rusa i jedno stranca koji je učio vojnike muzici. Petar je između ostalog sam dobro svirao doboš. U mladim danima bio je stariji bubnjar u dvorskom puku.

U 18. veku orkestranti su se borili na polju boja zajedno sa vojnicima. Samo njihovo oružje nisu bili bajoneti, već muzika. Oni su davali signale za napad, povlačenje i druge manevre, izvodeći bodre melodije i održavajući disciplinu i borbeni duh u odredima.

Prvi vojni orkestri su se pojavili kada su se formirali prvi ruski pukovi – Semjonovski i Preobraženski. Upravo ovi orkestri su svirali na paradama u čast pobede Rusije nad Šveđanima u Severnom ratu, a marš Preobraženskog puka je vremenom postao nezvanična himna Ruske Carevine.

Za vreme vladavine Jelizavete Petrovne, ćerke Petra Prvog, pukovi koji su se istakli u boju počeli su pored ordenja i zastava da dobijaju kao nagradu srebrne georgijevske trube. Od tada su trube u armiji postale simbol hrabrosti.

U vreme vladavine Jekaterine Druge brojnost vojnih muzičara u puku je premašivala sto ljudi. Vojno-patriotski značaj vojne muzike je posebno skočio u vreme rusko-turskih ratova. Istaknuti ruski vojskovođa Aleksandar Surovorv je izrekao krilaticu: Muzika udvostručuje, utrostručuje armiju. Sa raspuštenim zastavama i gromoglasnom muzikom zauzeo sam ja Izmail.

Za vreme Otdžbinskog rata 1812. godine pukovski orkestri su izbili u prvi plan. Oni su dosta doprineli pobedi nad Francuzima. Nije uzalud Napoleon izjavio: Ruska kampanja moje vojske imala je dva glavna neprijatelja – mrazeve i rusku vojnu muziku. Orkestranti su se borili sve do druge polovine 19. veka, kada snažna vojna tehnika i veliki intenezitet vatre više nisu dopuštali njihovo prisustvo na liniji fronta.

U 19. veku u Rusiji se formirao sopstveni sistem obučenih vojnih muzičara i pukovskih kapelmajstora. Svaka vojna jedinica je imala svoje signale, pesme, marševe. Ove muzičke tradicije često su pozajmljivale evropske armije. A u rusku vojnu muziku, naprotiv, pronikli su evropski motivi. Na primer, melodija iz opere Bela dama francuskog kompozitora Bualdeja je postala osnova za mart garde Konjičkog gardijskog puka. Između ostalog muzičari ovog puka prvi su izašli na evropsku scenu: 1867. godine učestvovali su u Prvom međunarodnom konkursu vojnih orkestara u Parizu, čijim žirijem je predsedavao čuveni italijanski kompozitor Đoakino Rosini. Rusi su blistavo izveli finale opere Mihaila Glinke Život za cara – dela koje je postalo simbol vernosti otadžbini i nezvanična himna Ruske Carevine.

U mirodopsko vreme vojni muzčari su svriali ne samo na poligonu, već i na balovima, u dvorcima, u pozorištima i plemićkim kućama. Posebno lepo su u njihovom izvođenju zvučali ruski valceri.

U drugoj četvrtini 19. veka u Rusiji u procvatu su kompozitori Aleksandar Dargomićski, Mihail Glinka, Aleksandar Aljabjev. U tov reme sečine prvi koraci u komponovanju originalnih dela za duvačke orkestre. Sačuvana je krilatica tog doba: Vojni orkestar je vizit-karta puka.

Posebni doprinos razvoju vojne muzike dala je delatnost kompozitora Rimskog-Korsakova. Krajem 19. veka imenovali su ga na dužnost inspektora vojno-muzičkih horova Pomorskog resora. On je bio jedan od osnivača škole obuke vojnih dirigenata. Reforme koje je izveo n afloti u sastavu vojnih orkestara i organizaciji pripreme kadrova bile su odličan primer za podražavanje prilikom sprovođenja sličnih reformi u armiji.

U sovjetsko doba tradicije vojne muzike nisu bile zaboravljene. Naprotiv, one su se plodno razvijale. Za pripremu vojnih dirigenata na Moskovskom konzervatorijumu je otvoren specijalni fakultet, sada pretvoren u Institut vojnih dirigenata. Vojni orkestri su bili baza za formiranje velikih ansambala novog tipa, uključujući orkestar, hor, čak plesačku grupu. Najčuveniji među njima je postao Krasnoznamenski ansambl pesme i igre Ruske Armije Aleksandrov.

Voni orkestri, kao i veliki Ansambli, osvajaju sada vrlo širok repertoar: od pop i rok kompozicija, do crkvenih napeva. Ali ipak, najbolje zvuče u izvođenju marševa. Najpopularniji od njih je Oproštaj Slovenke. Komponovao ga je vojni dirigent Vasilij Agapkin za vreme balkanskog rata 1912. godine. Ovim maršem završavamo današnji prilog o istoriji ruskih vojnih orkestara.

Jelena Soboljeva,