Flota i Zapolarje: romansa sa nastavkom

Vojna aktivnost Rusije u Zapolarju i dalje raste: tokom naredne godine Ministarstvo odbrane rekonstruiše aerodrom i vojnu bazu Tempo na Novosibirskim ostrvima. Odred brodova Severne flote na čelu sa teškom atomskom krstaricom Petar Veliki prebacio je na ostrva gorivo, hranu, neophodnu opremu i ljude. Već od oktobra na ostrva će početi letovi aviona An-72. Do narednog leta baza Tempo treba da se pretvori u pravo uporište Rusije u istočnom Zapolarju.

Nemirna riznica

Određenje „riznica resursa“ dato je Arktiku tako davno da je postalo uobičajeno. Ali realni značaj ovog regiona i moguće opasnosti ne ocenjuju se uvek adekvatno. Ogroman obim mineralnih i bioloških resursa Arktika već je postao predmet sporova mnogih zemalja. I diskusija povodom pripadnosti arktičkog epikontinentalnog pojasa je samo slab nagovetašaj mogućih konflikata.

Pri tome skoro svi učesnici procesa bez suvišnih razgovora uvećavaju svoje prisustvo u regionu, između ostalog vojno. Prema tome se treba odnositi prilično ozbiljno: kako pokazuje istorija, civilizovanost zemalja koje kontrolišu Arktik ne garantuje odsustvo konflikta. Tako 20-ih i 30-ih godina prošlog veka strani ribari i lovci – japanski, američki, kanadski, britanski, norveški i drugi, vodili su nekontrolisan ulov ribe i lov na životinje u sovjetskom Arktiku. Periodično su demonstrirali svoju vojnu moć: borbeni brodovi susednih zemalja redovno su narušavali pomorske granice, upadajući u sovjetske teritorijalne vode. Slična je bila situacija na Dalekom Istoku. Situacija je počela da se menja kada je napravljena Tihookeanska flota i formirana Severna sredinom 30-ih godina. Stalno prisustvo stranih ribara svelo se na obični krivolov, sa kojim je SSSR uspešno izlazio na kraj. Susedi iz regiona više nisu rizikovali da proveravaju pomorsku stražu na izdržljivost upadom svojim vojnih brodova.

Danas kada se rezerve sirovina u tradicionalnim regionima proizvodnje nafte i gasa iscrpljuju, aktualnost arktičkog regiona ponovo raste. Vojno prisustvo u Arktiku postaje neophodan uslov kontrole dešavanja na ovim teritorijama. Ne sme se dopustiti ponavljanje sitaucije kada strane lovokradice mesecima love u teritorijalnim vodama, ostavši pri tome neprimećene.

Najkraći put

Ali ne čine samo rezerve sirovina Arktik tako važnim regionom. On omogućava da se nekoliko puta skrati pomorski put između Evrope i Azije. Taj kvalitet je vredan ne samo za komercijalni prevoz, on predstavlja ključnu vrednost za vojnike. Smanjenje napetosti između Rusije i SAD 90-ih godina prošlog veka i 2000-ih i smanjenje verovatnoće nuklearnog rata smanjilo je aktualnost ove teme. Ipak, kako pokazuje praksa, protivrečnosti između Moskve i Vašingtona ne svode se na ideološka neslaganja. U ovim uslovima obnova arktičke vojne infrastrukture ima poseban značaj.

Novosibirska ostrva su odabrana nimalo slučajno: pošto ima baze na Koljskom poluostrvu i Novoj Zemlji, Rusija kontroliše zapadni deo regiona. U slučaju potrebe ona može da ojača prisustvo na Zemlji Franca Jozefa, mada u istočnom Zapolarju baza praktično nema. Obnova aerodroma na Novosibirskim ostrvima uz mogućnost redovnih letova transportnih aviona, puničkih aviona i borbenih aviona omogućiće da se u slučaju potrebe brzo postavi grupacija ratnog vazduhoplovstva koja je u stanju da odbije najverovatnije pretnje. U mirnodopsko vreme ova baza može da postane jedna od ključnih tačaka osiguranja bezbedne plovidbe na Severnom pomorskom putu. Na Tempu se može smestiti i spasilačka i druge pomoćne službe. Ništa manju ulogu neće igrati ni meteorološke stanice postavljene pored aerodroma, kao i sistemi za vezu. Obnova baze je već započela. Od oktobra 2013. godine na aerodromu Temp će biti obnovljeni letovi transportnih An-72 i An-74, nadalje je moguće proširivanje aerodroma za prijem Il-76 i drugih teških letelica.

Rusija nije jedina zemlja arktičkog regiona. Ali upravo ona poseduje najveće teritorije, kontroliše najpovoljniji put i najveći obim istraženih resursa. I sve to zahteva brižljivu zaštitu, između ostalog vojnu.

Ilija Kramnik,