Početna stranica > Novosti
U rimu je tako prikazan crem de la crem,ono što je nesumnjivo pripadalo delo Karavađa, u Londonu su skupili „Prijatelje i dušmane Karavađa“, dok su u Firenci,, gradu u kojemu jubilar kao da nije nikad ni bio,pokušali da isptičaju o nepoznatim vezama dlikara i njegovih sledbenika sa prestonicom Mediči.
Izbor toliko čudan koliko i akonomeran:slikar slikar kao zvezda koja se gasi i slikar nestao u beskonačnosti , to je zpravo i najpogodniji put za izučavanje Karavađa.
Nema sumnje da bi to samog Karavađa itekako zabaljalo. On je znao svoju cenu i uvek je bio spreman da kod drugih, svejedno da li su mu to bili prijtelji ili dušmani, znake podražavanja, na ovaj ili na onaj način.
Pričalo se da u zamenu za informaciju o podrugljivcima „špijun“ nije tražio od slikara novac ili neku privilegiju,, nego da je zahtevao da nauči da lsika „zasenčenu figuru u stilu Karavađo“.Efektni sliakrski postupak koji ima konkretnu cenu retka je pojava u istoriji umetnosti.A tek zvanje „genijalnog čudovišta „ koje je italijanskom umetniku „dodelio „ španski živošpisac i teoretičar umetnosti Vičenco Karduči 1663.g., nažalost iz oblasti slikatrstva je prešlo u etički sektor.
Karduči je govorio o nasilju niskog naturalizma nad uzvišenom zamisli sižeja,dok su se romantičari posebno laki na suze i uzdahe XVII i XIX veka višeintersovali o geniju i zločinjenju.Pokazalo se, bilo to nekom pravo ili ne, da je pobedila druga tema.Premda se iuzložbe ijedna za drugom ne ipak ne postavljaju da bi se te dileme rasvetlile.
U suštini jeMikelnađelo Merizi bio genije, ali ne i zočinac,nego prosto najobičnija ološ.Rođen je 1517.u Milanu u pristojnoj porodici zidara I kćerke zemljovlasnika iz grada Karavađa koja je bila podpatronatom udover markiza od Sforca,bio je neobično obfaren, ali sovjeglav i nepredvidiv.
Brižno negovanu majčinu želju o svešteničkoj karijeri isuviše brzo su pokopali, pa se već u12. godini budući maestro Karavađo našao u majstorskoj radionici Ticijanovog učenika i mesnog uglednog slikara Simona Petercana.Tu je on usvojio osnove lombardijske škole, ekspresivne i ne suviše brutalne, sa učitečljem putovao u Veneciju što je bilo veoma zunačajno za njegov profesionalni razvoj, svuda dospevao, straćio sav novac koji mu je majka slala,svađao se I tukao, i prvi put oficijelno optužen u vezi sa jednim ubistvom.
Da li je on bio učesnik ili samo svedok tog ubstva, nije do kraja razjašnjeno, ali jemorao napustiti Milano.Bilo kako bilo,tek se oko 1591. g. (neki istraživači tvrde da je to bilo znatno ranije ) on se obreo u Rimu.Osiromašio, bez groša u džepu,bez slika koje je bacio u Milanu,ali jošuvek pod pokroviteljstvom, živeo je čas u jednoj,čas u drugoj kući, čas radeći po narudžbini,čas radeći na svojevrsnoj slikarskoj pokfretnoj traci, krpareći po tri “glave “ na dan I još pride radeći da otplai smeštaji hranu svojim gazdama.
U Rimu će Karavađo m što silom, što milom ,ostati punh 15 godina. Brzo je postao poznat, i to pre svega po skandalima, koji su nalailazili na odobravanje u istoj meri kao i na zgražavanjne.Prestižne naružbe su stizale jedna drugu, ali je uspevao da uradi za sve naručioce za koje je u to vreme i trebalo uraditi –za najkrupnije kolekcionare, za nauticajnije katoličke sveštenike i bratsva, za nekoliko kardinala, čak i za jednog papu.U početku su mu slavu doneli rani radovi –podbuli mladi ljudi u cveću i voću na kojeime Karavađa prevashodno asocira.
Zatim dolaze velike narudžbe na religipozne teme one su, kako ih ih je uradio lombardijski vunderkind ,nisu bile manje provokativne od mladih odrpanaca koji se stalno buku po krčmama sa prlavim nokima na rukama, požutelim listovima na vencima ili crvljivim voćem na stolu.Glabna optužba na adresu Karavađa se odnosila na to što je onuneo u vioske sižeje zrcalne odraze niskog života.I tu se poređenje sa Antihristom od slikarstva nije pokazalo odveć efektnim.
Njegova Majka Božja je podigla suknju poput pralje,njegova Sveta Ana ličila je na neku ne baš prstojnu staricu,Hristoj je bio isti krčmar, slikarev prijatelj, u prvom planu na njegovom platnu su svetiteji pokazivali svoje prljave bose noge, dok je izuzetno”Uspeće Bogorodice”ošamućivalo gledaoce bolnim nakklim nogama Majke Božje.Bilo je moguće, zašto da ne, pobuniti se protiv tkvog “naturalizma “, sprečiti ga da postane član Akademije sveti Luka, ali biti uzdržan pred majstorstvom Karavađa i njgevoim čudesnim svetim egzersizmima retko je ko uspevao.”Karavađizam” je postao prepoznatljiv u Rimu, ali preko stalnih posetilaca papske prestonice njegova slava se ubrzo prenosila po Evropi pioput zaraze.
Rubens I Lastman su se sreli sa Karavađom u Rimu, do Velakseza I Rembranta njegova slava je doprla okolnim putevima, ali već sredinom XVII veka “karavađizam” je postao jedan od najrasprotranjenijih “akcenata “ u evropskom živopisu.Sam Karavađo je to predsosećao, ali nije imao prilike da se i lično osvedoči.Od vremena milanskih skitnji nije odstupoio ni za jotu.”Nakon što bi radio intzivno dve nedelje, on se prepušato mesečnom lenstvovanju.
Sa konopcem o pojasu on prelazi iz jedne u drugu kockarnicu, uvek spreman da stupid u svađu I da nekog uhvati za gušu, tako da biti u njegovom društvu nije bezopasno “, kaže se u jednom zapisu iz 1601. g.koji ostavio njegov savremenik. Godine 1603.Kravađa i nekoliko njegovih prijatelja su tužili sudu njihovi bivši prijatelji, zbog uvredljivih pesmica, zatim su tužbe učestale, da bi u maju 1606.g. nakon što je u tuči jednog mladog Rimljanina slavni slikar moro bežati glavom bez obzira.
Sledile su :Malta, Napulj, narudžbe slika, tamnica,bežanje i smrt od malarije u 38.godini I to samo nekoliko dana pre pomilovanja koje je bio papa pripremio.Njegova biografija je romantična i uzbudljiva do krajnosti.
Takva je nastala odmah posle njegove smrti I njen osnovni, srceparajući tok se dosada niučemu nije izmenio.jedno vreme je bilo u modi pouzivavati se na Karavađa kao na pevača, zaštitnika poniženih i uvređenih siromaha, drugom prilikom je uziman kao primer sladostarsnog tumača muške ljubavi,ali ipak stereotip “genije-ubica “
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
GENIJALNO ČUDOVIŠTE
Prošla su četiri veka od kad je umro eđ+genijalni slikar Renesanse Mikelanđelo Merizi poznat kao Karavađo. Umetniku sazdanom od strasti, bujnog nerva i sumnjiovog ponašanja, geniji i ubici, vunderkindu i bestidniku, koji je s nogu na glavu prevrnuo italijansku umetnost svoga vremena, ostavivši za sobom dubok trag koji se prepoznavao u slikarstvu mnogih pokoljenja, ove sezone povodm jubileja priređeno je nekoliko izložbi.
U rimu je tako prikazan crem de la crem,ono što je nesumnjivo pripadalo delo Karavađa, u Londonu su skupili „Prijatelje i dušmane Karavađa“, dok su u Firenci,, gradu u kojemu jubilar kao da nije nikad ni bio,pokušali da isptičaju o nepoznatim vezama dlikara i njegovih sledbenika sa prestonicom Mediči.
Izbor toliko čudan koliko i akonomeran:slikar slikar kao zvezda koja se gasi i slikar nestao u beskonačnosti , to je zpravo i najpogodniji put za izučavanje Karavađa.
Nema sumnje da bi to samog Karavađa itekako zabaljalo. On je znao svoju cenu i uvek je bio spreman da kod drugih, svejedno da li su mu to bili prijtelji ili dušmani, znake podražavanja, na ovaj ili na onaj način.
Pričalo se da u zamenu za informaciju o podrugljivcima „špijun“ nije tražio od slikara novac ili neku privilegiju,, nego da je zahtevao da nauči da lsika „zasenčenu figuru u stilu Karavađo“.Efektni sliakrski postupak koji ima konkretnu cenu retka je pojava u istoriji umetnosti.A tek zvanje „genijalnog čudovišta „ koje je italijanskom umetniku „dodelio „ španski živošpisac i teoretičar umetnosti Vičenco Karduči 1663.g., nažalost iz oblasti slikatrstva je prešlo u etički sektor.
Karduči je govorio o nasilju niskog naturalizma nad uzvišenom zamisli sižeja,dok su se romantičari posebno laki na suze i uzdahe XVII i XIX veka višeintersovali o geniju i zločinjenju.Pokazalo se, bilo to nekom pravo ili ne, da je pobedila druga tema.Premda se iuzložbe ijedna za drugom ne ipak ne postavljaju da bi se te dileme rasvetlile.
U suštini jeMikelnađelo Merizi bio genije, ali ne i zočinac,nego prosto najobičnija ološ.Rođen je 1517.u Milanu u pristojnoj porodici zidara I kćerke zemljovlasnika iz grada Karavađa koja je bila podpatronatom udover markiza od Sforca,bio je neobično obfaren, ali sovjeglav i nepredvidiv.
Brižno negovanu majčinu želju o svešteničkoj karijeri isuviše brzo su pokopali, pa se već u12. godini budući maestro Karavađo našao u majstorskoj radionici Ticijanovog učenika i mesnog uglednog slikara Simona Petercana.Tu je on usvojio osnove lombardijske škole, ekspresivne i ne suviše brutalne, sa učitečljem putovao u Veneciju što je bilo veoma zunačajno za njegov profesionalni razvoj, svuda dospevao, straćio sav novac koji mu je majka slala,svađao se I tukao, i prvi put oficijelno optužen u vezi sa jednim ubistvom.
Da li je on bio učesnik ili samo svedok tog ubstva, nije do kraja razjašnjeno, ali jemorao napustiti Milano.Bilo kako bilo,tek se oko 1591. g. (neki istraživači tvrde da je to bilo znatno ranije ) on se obreo u Rimu.Osiromašio, bez groša u džepu,bez slika koje je bacio u Milanu,ali jošuvek pod pokroviteljstvom, živeo je čas u jednoj,čas u drugoj kući, čas radeći po narudžbini,čas radeći na svojevrsnoj slikarskoj pokfretnoj traci, krpareći po tri “glave “ na dan I još pride radeći da otplai smeštaji hranu svojim gazdama.
U Rimu će Karavađo m što silom, što milom ,ostati punh 15 godina. Brzo je postao poznat, i to pre svega po skandalima, koji su nalailazili na odobravanje u istoj meri kao i na zgražavanjne.Prestižne naružbe su stizale jedna drugu, ali je uspevao da uradi za sve naručioce za koje je u to vreme i trebalo uraditi –za najkrupnije kolekcionare, za nauticajnije katoličke sveštenike i bratsva, za nekoliko kardinala, čak i za jednog papu.U početku su mu slavu doneli rani radovi –podbuli mladi ljudi u cveću i voću na kojeime Karavađa prevashodno asocira.
Zatim dolaze velike narudžbe na religipozne teme one su, kako ih ih je uradio lombardijski vunderkind ,nisu bile manje provokativne od mladih odrpanaca koji se stalno buku po krčmama sa prlavim nokima na rukama, požutelim listovima na vencima ili crvljivim voćem na stolu.Glabna optužba na adresu Karavađa se odnosila na to što je onuneo u vioske sižeje zrcalne odraze niskog života.I tu se poređenje sa Antihristom od slikarstva nije pokazalo odveć efektnim.
Njegova Majka Božja je podigla suknju poput pralje,njegova Sveta Ana ličila je na neku ne baš prstojnu staricu,Hristoj je bio isti krčmar, slikarev prijatelj, u prvom planu na njegovom platnu su svetiteji pokazivali svoje prljave bose noge, dok je izuzetno”Uspeće Bogorodice”ošamućivalo gledaoce bolnim nakklim nogama Majke Božje.Bilo je moguće, zašto da ne, pobuniti se protiv tkvog “naturalizma “, sprečiti ga da postane član Akademije sveti Luka, ali biti uzdržan pred majstorstvom Karavađa i njgevoim čudesnim svetim egzersizmima retko je ko uspevao.”Karavađizam” je postao prepoznatljiv u Rimu, ali preko stalnih posetilaca papske prestonice njegova slava se ubrzo prenosila po Evropi pioput zaraze.
Rubens I Lastman su se sreli sa Karavađom u Rimu, do Velakseza I Rembranta njegova slava je doprla okolnim putevima, ali već sredinom XVII veka “karavađizam” je postao jedan od najrasprotranjenijih “akcenata “ u evropskom živopisu.Sam Karavađo je to predsosećao, ali nije imao prilike da se i lično osvedoči.Od vremena milanskih skitnji nije odstupoio ni za jotu.”Nakon što bi radio intzivno dve nedelje, on se prepušato mesečnom lenstvovanju.
Sa konopcem o pojasu on prelazi iz jedne u drugu kockarnicu, uvek spreman da stupid u svađu I da nekog uhvati za gušu, tako da biti u njegovom društvu nije bezopasno “, kaže se u jednom zapisu iz 1601. g.koji ostavio njegov savremenik. Godine 1603.Kravađa i nekoliko njegovih prijatelja su tužili sudu njihovi bivši prijatelji, zbog uvredljivih pesmica, zatim su tužbe učestale, da bi u maju 1606.g. nakon što je u tuči jednog mladog Rimljanina slavni slikar moro bežati glavom bez obzira.
Sledile su :Malta, Napulj, narudžbe slika, tamnica,bežanje i smrt od malarije u 38.godini I to samo nekoliko dana pre pomilovanja koje je bio papa pripremio.Njegova biografija je romantična i uzbudljiva do krajnosti.
Takva je nastala odmah posle njegove smrti I njen osnovni, srceparajući tok se dosada niučemu nije izmenio.jedno vreme je bilo u modi pouzivavati se na Karavađa kao na pevača, zaštitnika poniženih i uvređenih siromaha, drugom prilikom je uziman kao primer sladostarsnog tumača muške ljubavi,ali ipak stereotip “genije-ubica “
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Poslanici bloka su, kako se navodi, izabrali Qwant, koji je ranije bio u vlasništvu Axel Springer-a, kako bi smanjili digitalnu zavisnost od SAD....
Samo 38 odsto ispitanika veruje da Moskva predstavlja vojnu pretnju, u poređenju sa 52 odsto prošlog septembra, navodi Bild....
Niko od odgovornih za napad na školu u Starobeljsku neće biti pomilovan, saopštilo je rusko Ministarstvo spoljnih poslova...
Izveštaj dolazi u trenutku sve većih američkih ratnih troškova, iscrpljenih zaliha raketa i nespremnosti saveznika da se uključe....
Džon Retklif je, kako se navodi, rekao da američki predsednik očekuje „temeljne promene“ od Havane....
Ostale novosti iz rubrike »
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
