Naša pošta № 17

Dani ruskog jezika u Srbiji su završeni. Nadamo se da su oni koji su mogli da posete prošle nedelje Ruski dom u Beogradu i učestvuju u raznim manifestacijama posvećenim tom događaju, uživali i saznali mnogo novog i interesantnog.

Dani ruskog jezika završeni su u ponedeljak, 30. septembra, veličanstvenim koncertom. Sat i po u koncertnoj sali Ruskog doma čule su se poznate ruske pesme i melodije. Pesma Podmoskovske večeri po priznanju mnogih naših slušalaca, jedna je od najomiljenijih ruskih pesama. I naravno, ona nije mogla da ne bude izvedena na koncertu, održanom u Ruskom domu. Mnogo je te večeri izvedeno i pesama koje su bile vrlo popularne među ruskim emigranitma u Srbiji, kako se smatra. Mal te ne najpoznatija od njih je pesma Poručnik Golicin.…

Povodom autorstva pesme Poručnik Golicin do danas se vode diskusije. Kao i povodom vremena kada je komponovana. Moguće je da je istinska ”bela” pesma bila komponovana mnogo posle revolucije 17. godine.

Ma kako to bilo paradoksalno, mnoge takozvane pesme bele emigracije su svojevrsne novotarije, koje su prvi put izvedene u sovjetskim filmovima. Kao čuvena romansa Belog bagrema grozdovi mirisni iz filma Dani Turbinih. Naravno, postojalo je početkom 20. veka nekoliko verzija sličnih stihova, čiji se autor ne može tačno odrediti. Ali popularna i omiljena je postala verzija sovjetskog pesnika Mihaila Matusovskog.

Treba reći da izbor muzike i pesama od strane organizatora koncerta u Ruskom domu nije slučajan. On je vrlo uspešno podvukao ideju manifestacije: sakupljanje sredstava za podizanje spomenika poslednjem ruskom caru Nikolaju Drugom u Beogradu.

Kako je saopštio naš beogradski dopisnik Ratko Pajić, «organizator i domaćica večeri, koja je takođe uzela učešće u koncertu sa nekoliko vrhunskih izvedenih numera, bila je Nada Bašanović Zeković, budući direktor informacionog centra pri ambasadi Srbije u Ruskoj Federaciji. Ona je istakla da je svrha podizanja spomenika ispravljanje nepravde i način da se zahvalimo caru Nikolaju za nesebičnu pomoć srbskom narodu tokom Prvog svetskog rata, a dodala je i to da će isti takav koncert uskoro biti održan i u Moskvi».

Mi, naravno, sa nestrpljenjem čekamo ovaj događaj. A za sada moram da kažem da se o saopštenju Ratka Pajića na našoj stranici na Fejsbuku među slušaocima razvila cela polemika.

«Rusija nikada nije pomogla Srbiji ali baš nikada ovaj čovek ne zaslužuje da dobije spomenik u srbskoj prestonici, - izjavio je Milan Milan Bižić. – Bolje bi vam bilo da izgradite spomenik u Moskvi jugoslavenskom kralju koji je srdačno primio vas izbeglice v Srbiju».

Zaista, u Rusiji nema takvog spomenika, mada mnogi moji sunarodnici odlično znaju da je upravo u Jugoslaviji, u Srbiji posle razbijanja belog pokreta našlo svoj drugi dom na desetine hiljada ruskih oficira i članova njihovih porodica. A pre toga bilo je još nekoliko takozvanih talasa ruskih emigranata iz postrevolucionarne Rusije. Odlazili su učitelji, lekari, slikari, skulptori, naučnici.

O tome piše i Slađana Jošanović: «Poštovani gospodine Bižiću, ruska emigracija je dala ogroman doprinos razvoju kulture u Srbiji, da ne govorim o arhitekturi (Narodno pozorište u Beogradu je projektovano po uzoru na Boljšoj teatar u Moskvi i po nalogu srbskog kralja), i ne samo u Srbiji, nego u celoj Evropi na početku 20 veka...Škola za vojne kadete je osnovana u Srbiji i zgrada još postoji u kasarni u Beloj Crkvi, ako se ne varam...A ruski car Nikolaj Drugi je kanonizovan za sveca u Rusiji zajedno sa svojom tragično ubijenom porodicom 2000. godine...piše u članku, ako Vam nije mrsko da čitate ćirilicu?»

Milan Bižič je izrazio na adresu Rusije mnogo optužbi i prekora. On između ostalog piše: «sto niste sprecili bomabrdovanja zasto ste promovisali veliku bugarsku zato ste vratili rusko vojnike sa kosova sada opet podrzavate siptarske izbore sada jos se ovde hvalite kako jacate saradnju s hrvatskom i prevodite dela ruskih pisaca na siptarski bas vam hvala sumnjam da vas voljeni svrgnuti car uopste ima spomenik u moskvi i rusiji sigurno mu treba u srbiji jer je nicim nije zasluzio mi slobodarski narod volimo rusiji ali ne zelimo da budemo nicija gubernija ili kolonija pa ni vasa tj ruska»

Pravde radi treba istaći da je spomenik Nikolaju Drugom bio postavljen ne tako davno. 2002. godine u Sankt-Peterburgu je bila otkrivena bista poslednjeg cara. O kontraverznom odnosu prema ličnosti Nikolaja Drugog i njegovoj ulozi u istoriji države ruske može da svedoči činjenica da spomenik postavljen 1996. godine Nikolaju Drugom u crkvi sela Tajninsko u Moskovskoj oblasti bio je uskoro iskopan. Istina, nekoliko godina kasnije bio je postavljen i stoji do danas.

A što se tiče svega ostalog, biće pravedno dati reč sunarodniku gospodina Bižića. Sa strane se bolje vidi.

Piše Slađana Jošanović: « Ruski dom ni jedan dan nije prekidao svoj rad dok su bombe NATO pakta padale po Jugoslaviji 1999. godine...Dan slovenske pismenosti i kulture (godišnji susret slavista) održan je uz upaljene sveće, 24. maja, zbog nestanka struje u gradu, opet te iste nesrećne godine, uz prisustvo ruskih stručnjaka... toliko o ozbiljnosti i stručnosti, i podršci ruskih filologa... A u svakoj istoriji možete pročitati zašto je mučeni ruski Imperator Nikolaj Drugi ušao nespreman u prvi svetski rat (zbog Srbije!!!!),koji je, uzgred budi rečeno, bio klanica za srbski narod...da li ste jedan cvet odneli na grob bilo kog ruskog vojnika, koji je život dao za oslobođenje beograda od fašista? A što se tiče ruskog KFOR-a, raspitajte se malo čiji su lekari na Kosovu nesebično pružali pomoć narodu, bez obzira da li su Srbi, Romi ili Albanci...čiji lekari su porađali im žene, i koga su zvali: Kume...Što se tiče prevoda pisaca, da li ste Vi promovisali srpske pisce u Rusiji, kad ste već tako dobar znalac literature i jezika...i naša deca uče engleski, a Amerikanci su nas bombardovali, ako ćete analogiju... Rusi nikad nisu bili naši okupatori, ako nisu mogli da nam pomognu, nisu nas ni kasapili, ni bombardovali, ni nabijali na kolac...toliko o gubernijama.»

Tome teško nešto dodati. Da li će u sprskoj prestonici stajati spomenik ruskom caru ili ne, nije toliko važno. Najvažnije je da tragedija i nerazumevanja u našoj zajedničkoj istoriji bude što je moguće manje.

Jelena Jegorova,