„Veliko uho“ ANB: Iskušenje ili strategija?

Lideri evropskih zemalja sad jedan za drugim negoduju zbog delovanja ANB i zahtevaju preduzimanje mera. Međutim, još 11. jula 2001. godine Evropski parlament je objavio referat o sličnoj špijunskoj mreži Echelon i žalosnim posledicama njenog rada po stanovništvo i biznis Evrope. Sama istraga je vođena od 1990-ih godina. Referat je sadržao praktične predloge za popravljanje nelagodne situacije. Međutim, tačno dva meseca kasnije, 11. septembra 2001. godine, teroristi su napali Ameriku i predložene mere ne samo da nikad nisu bile realizovane, već nisu čak ni razmatrane.

Tada se Echelon – „zajedničko preduzeće“ pet zemalja – SAD, Velike Britanije, Australije, Kanade i Novog Zelanda, koje je osnovano još početkom 1960-ih radi presretanja informacija koje su prenošene vojnim i diplomatskim kanalima SSSR i njegovih saveznika, već pretvorilo u globalni sitem praćenja. Između ostalog, i političara, privatnih lica i komercijalnih preduzeća evropskih zemalja. Tada se centar za upravljanje sistemom nalazio u sedištu ANB u Fort Midu (država Merilend).

Sad francuski Le Monde piše o „prisluškivanju“ francuskih diplomatskih predstavništava u Njujorku i Vašingtonu, a nemački kancelar Angela Merkel podozreva da su Amerikance zanimali njeni privatni telefonski razgovori. Međutim, poznato je da je još od vremena Echelon ANB, na primer, „vršio monitoring“ razgovora generalnog sekretara UN Kofija Anana i da je prikupljao informacije o njegovom nasledniku Ban Ki Munu. U istom referatu Evropskog parlamenta 2001. godine je dat predlog da se odrede moduli za zaštitu informacija na sistemima za vezu vlasti evropskih zemalja. Međutim, telefoni s šifrarnicima rukovodstvu Francuske i Nemačke su dati tek posle drugog skandala s ANB u septembru 2013. godine.

Sad Le Monde piše da ANB svoje ciljeve ne bira samo po principu njihovog sudelovanja u terorističkoj delatnosti, već i „jednostavno zbog toga što pripadaju svetu biznisa, politike ili državnog aparata Francuske“. Međutim, ni to nije novost. Još u vreme rada s Echelon bilo je dokaza da se tehničke mogućnosti obaveštajnih službi SAD ne koriste samo u interesu sopstvene bezbednosti i spoljnopolitičkih intriga. Tako su još 1994. godine „informacije“ ANB omogućile kompaniji McDonnell Douglas (sad je to deo Boeing) da preotme ugovor od 6 milijardi dolara sa Saudovskom Arabijom od Airbus, a američkoj firmi Raytheon da preuzme ugovor s Brazilom od 1,3 miliona dolara od francuskog Thomson-Alcatel.

Ali, možda je ANB prosto podlegao iskušenju da se poigra s novom tehnikom, ne obavestivši „esnafske kolege“ i rukovodstvo sopstvene zemlje? Od kraja 2004. godine to je jednostavno nemoguće. Tada je predsednik Buš izjavio: „Glavnu lekciju 11. septembra 2001. godine predstavlja shvatanje toga da sve obaveštajne službe SAD treba da rade kao jedinstveno preduzeće.“ I ovakvo „preduzeće“ je osnovano. Petnaestak službi SAD je dobilo jednog zajedničkog načelnika – direktora Nacionalne obaveštajne službe (DNR) s odgovarajućim ovlašćenjima. Upravo on od tada koordinira zajedničku strategiju aktivnosti američkih obaveštajnih službi i savetnik je za pitanja obaveštajne službe predsednika SAD i Saveta nacionalne bezbednosti. Kako se aktuelni DNR Džejms Kleper odnosi prema praćenju „saveznika“? Evo njegove dvosmislene izjave od 8. jula: „Bez ozbiljnog cilja u oblasti spoljne obaveštajne službe mi ne možemo da pratimo čak ni strance u inostranstvu.“*

A „ozbiljne ciljeve“ odobrava kongres SAD. Tako se u „graficima Snoudena“ koji su postali osnova sadašnjeg skandala vidi „pauza u radu“ ANB u periodu od 28. do 31. decembra 2012. godine. To se sasvim lako može objasniti, na primer, vremenom koje je potrebno kongresu da bi se produžilo dejstvo dela zakona koji se tiče elektronske špijunaže u inostranstvu.

Vadim Fersovič,

Jasno je da SAD sve rade u strogom skladu sa sopstvenim zakonima. Takođe je jasno da za obaveštajne službe zakoni tuđih zemalja nisu pisani. Jedino nije jasno kako se u naše vreme oštre konkurencije među liderima evropskih zemalja pojavilo tako mnogo idealista. Jer, još početkom veka Evropa je upozorena: „Veliki brat“ te posmatra! Vreme je da se naviknu.