Dragomir Anđelković: Nacionalni realizam vs. demagogija

Ispraznih političara uvek je bilo mnogo, dok su retki oni koji uistinu državnički i pošteno nastoje da rade. No, ima ih i takvih, a javnost, bar nekada, nagradi njihov pristup. To se desilo ove godine u Abhaziji, faktički nezavisnoj i delimično de jure priznatoj crnomorskoj republici. Mladi zamenik ministra spoljnih poslova te sa Rusijom savezničke države – Iraklije Hintba (1983) – proglašen je za političara godine, što ne bi bila neka vest da on nije izraziti protivnik demagoške politike. U zemlju u kojoj svi žude za brzim a širokim međunarodnim priznanjem – te je kurentno sticati poene na tome – potrebna je hrabrost da se kaže da je to nerealno. Hinda je baš to uradio, istakavši da na polju postizanja diplomatskih uspeha – kao i kod mnogih drugih stvari, od ekonomskog oporavaka do borbe protiv korupcije – nema prečica. Rezultati mogu da se postignu samo sistematskim radom. A za to je potrebno strpljenje i (geo)politička kondicija, što je u Abhaziji, na spoljnopolitičkom planu, poslednjih godina postalo deo državne prakse. Umesto da se priča o velikim a neostvarivim stvarima, posvećeno se realizuju manje, čime se gradi most i ka većim uspesima. Shvaćeno je da je nerealno da abhaska diplomatija troši preveliku energiju na pokušaje da brzo privoli još koju zemlju da prizna Suhumi, pa se zato ozbiljno radi ono što je ostvarivo. A to je stvaranje međunarodnih okvira za društveno-ekonomski razvoj i učvršćivanje veza sa dijasporom. Abhaza ima više u svetu nego u otadžbini i stoga je za nju od strateškog, kako privrednog, demografskog, tako i spoljnopolitičkog značaja, da sa sunarodnicima van matice održava što tešnje odnose. Ne samo što će – na temelju podrške svojih uspešnih izdanaka u svetu – naprednija Abhazija sutra laške moći da se bori za priznanje nezavisnosti (a njen slučaj je radikalno drugačiji od kosovske uzurpacije državnosti), već dijaspora i danas može da pomogne realnom poboljšanju njenog međunarodnog položaja. U vezi sa tim ministarstvo spoljnih poslova Abhazije nastoji da prioritet njegovog delovanja bude saradnja sa dijasporom, odnosno u koordinaciji sa njom, lobiranje u inostranstvu. Taj aspekt spoljnih poslova u Srbiji se potpuno zaboravlja. Ni drugi državni organi kojima bi to trebalo da bude glavni posao, a kamoli naše ministarstvo spoljni poslova, ne bave se uspostavljanjem i održavanjem produktivnih veza sa srbskom dijasporom, odnosno Srbima u regionu. Kod nas nekako sve ostaje u protokolarnoj sferi. Stvari se otaljavaju – i to ne samo tu – tek reda radi, a ne da bi se stvarno postigao efekat. A pripadnika našeg naroda van Srbije ima gotovo onoliko koliko i u njoj samoj, što već ukazuje koliki je tu potencijal za zaštitu interesa našeg naroda i njegove države. Hindba je postao popularan u svojoj zemlji jer mnogo radi a malo priča političke bajke. Kod nas je, uglavnom, za sada obrnuto. Ima izuzetaka, ali nekako ipak suviše često „pali“ demagogija. A prekomerna sklonost brzim a neodrživim rešenjima radi dobijanja dnevnopolitičkih pluseva, srednjoročno, jako je opasna. I to kako za zemlju, tako i za same političare koji iza toga stoje. Otuda, da oni i naše društvo ne bi platili i nepotreban ceh, dobro je uzeti u obzir tuđa uspešna antipopulistička iskustva, kao što je i pomenuto Abhasko. U svetlu rečenog nema malih i velikih država, već samo uspešnih i neuspešnih. Dok to ne razumemo živećemo u magli demagoških iluzija! Izvor: Novine Novosadske