Zapad vezuje za Asadovo ime određene nade

Bivši direktor Cije Majkl Hajden izjavio je da postoji tri varijante razvoja događaja u Siriji. Jedna od varijatni je Asadova pobeda. I u datom trenutku, ma kako to užasno zvučalo, upravo takva varijanta može da bude najbolja. Hajden smatra da druge varijante su eskalacija sukoba između radikalnim sunitskih i šitskih grupacija, kao i (što je najverovatnije) raspad zemlje. A to će pokrenuti proces raspada veštačkih država napravljenih posle Prvog svetskog rata, uveren je bivši direktor Cije.

Asadu su od samog početka predviđali brz poraz. Očekivalo se da će u armiji i specijalnim službama započeti totalni raspad. Pojedinačni slučajevi dezerterstva su postojali. Ali masovni karakter to nije steklo. Vremenom su analitičari postali ubeđeni da se Damask oslanja ne samo na vojnu silu, već i na podršku određenog dela stanovništva. Ukratko, Asad se ispostavio jači nego što su oni mislili.

Specifika građanskog rata u Siriji je takva da čak neutralno stanovništvo mora da se približi jednoj od grupacija kako bi jednostavno preživelo. Sada na Asada računaju ne samo oni koji su njegove vere, već i oni Sirijci koji su se uverili u prednost stabilnosti u odnosu na revolucionarnu stihiju.

Revolucija u Siriji započela je kao svetovni pokret za demokratiju, ali pretvorila se u religioznu klanicu. Prozapadno raspoložene građane smenili su fundamentalisti iz islamističkih grupacija. Borba za kretanje Sirije u svetlu liberalnu budućnost preformatirana je u borbu za povratak u tamnu arhaičnu prošlost.

Upravo toga se i plašio Zapad. Asadov krah preti faktičkim raspadom zemlje, njenom likvidacijom ili čak somalizacijom. Upravo ova perspektiva navodi SAD da preosmisle svoj stav po sirijskom pitanju. Govori glavni urednik lista Rusija u globalnoj politici Fjodor Lukjanov.

- Zaista, svi trezveni američki stručnjaci sada govore da svaki scenario pobede opozicije gori je nego sve ostalo. Kakav god da je Asad, u njegovo vreme Sirija je bila prilično stabilna i možda će još biti. I ako mu se dozvoli da pobedi, problem se bar privremeno može odložiti. Na političkom nivou nešto tako ne može da se kaže. Kao prvo zato što je tada nejasno šta se radilo prethodnih nekoliko godina. Kao drugo, saveznici SAD su tako rezignirani time što Obama nije hteo da ratuje. Ali stepen neželje SAD da se upliću u nešto na Bliskom Istoku od septembra raste geometrijskom progresijom. Hajdenova izjava pokazuje da to više nije marginalna tačka gledišta.

Nesumnjivo, nije pravilno misliti da je Zapad sada pun entuzijazma prema Asadu. Ali kako je izjavio ovih dana jedan od vodećih ideologa spoljnopolitčke linije SAD Zbignjev Bžezinski, Asadova pobeda nije tako strašna kao pobeda njegovih protivnika, koji su mnogo neprijateljskije raspoloženi prema SAD.

Ovde se izdvaja problem Ženeve-2. Postoji mišljenje da Amerikanci imaju za cilj da odlože konferenciju što je moguće duže, ako ne da potpuno odustanu od nje. Ipak u situaciji jačanja uticaja terorističkih grupacija u Siriji i rasta nepredvidivosti sazivanje Ženeve-2 je u američkim interesima.

Teško da će hipotetička Asadova pobeda odmah uspostaviti mir. Sirija je sada razjedinjena zemlja sa razrušenom infrastrukturom, gladi i drugim humanitarnim problemima. Sve to će biti teško breme za Sirijce, i oponenti Asada će naći nove argumente da ponovo pokušaju da zaljuljaju čamac. Ali jasno je da u tom slučaju postoji bar nada u povoljan ishod. U svim ostalim slučajevima ne može biti nikakve nade.