Ukratko o Olimpijadi

1. Olimpijska vatra putuje duž Volge

Štafeta olimpijske vatre je počela putovanje zapadnim delom Rusije. Prešavši simboličku granicu između Evrope i Azije na Južnom Uralu, uveče 23. decembra je simbol Olimpijade stigao u Sizran, treći po veličini grad Samarske oblasti. Sutradan su buktinju svečano nosili njegovim centralnim ulicama kod Sizranskog kremlja – jedinog na teritoriji te oblasti, koji je bio sagrađen prema naredbi imperatora Petra Velikog u 17. veku, a koji je udario temelj savremenog grada. Zatim se vatra uputila u rusku prestonicu industrije automobila – grad Toljati, gde su mesni trkači vozili vatru motociklom. 25. decembra je vatra stigla u Samaru. Nju su dočekali na keju Volge, najdužem u Evropi, posle toga su je klizači nosili pored svih znamenitosti grada. Jedna od njih je železnička stanica, najviša na kontinentu. Zajedno sa šiljkom njena visina iznosi 110 metara. Buktinja je obišla trg Kujbiševa, gde se nalazi Dom kulture, gde je bila prvi put izvedena čuvena sedma Lenjingradska simfonija Dmitrija Šostakoviča. Veliki kompozitor je živeo u Samari u evakuaciji u vreme Velikog Otadžbinskog rata. 26. decembra je štafetu olimpijske vatre prihvatio Uljanovsk, poznat kao rodni grad vođe proletarijata Vladimira Lenjina. Taj je grad dobio svoj naziv 1924. godine u čast pravog prezimena tog revolucionara - Uljanov. U petak, 27. decembra, vatra je preneta u Čeboksare, glavni grad Čuvaške Republike. Ona je obišla dva najznačajnija za mesne stanovnike mesta – Vavedensku sabornu crkvu i Trojicki muški manastir. Obe zgrade su sagrađene u 16. veku za vladavine Ivana Groznog. U manastiru se nalazi mesna svetinja – skulpturalna ikona Nikolaja Čudotvorca, koja je, prema predanju, stigla sama Volgom u Čeboksare. Tu su ikonu poštovali i pravoslavci, i neznabošci. Mnogi su stanovnici specijalno dolazili u manastir da bi im sudio Nikolaj Ugodnik. Iz Čeboksara je vatra krenula prema Kazanju, gde će dočekati Novu godinu.

2. Uzrasni rekordi Olimpijade

Optimalni uzrast sportista radi uspešnog nastupa u takmičenjima je od 18 do 30 godina. To bi rekao svaki trener. Međutim, olimpijski istorijat ima više primera, koji opovrgavaju to ubeđenje. Recimo, sportistkinja iz Južne Koreje Jun-Mi Kim je učestvovala u takmičenjima u šort-treku u Olimpijadi-84, kada je imala svega 13 godina. Najmlađi olimpijski šampion je postao francuski dečak Marsej Depaje, koji je imao 10 godina. Ima i suprotnih primera. Najstarijom šampionkom se smatra sovjetska skijašica Raisa Smetanina. Svoju poslednju medalju je ona dobila na Igrama u Albervilu nekoliko dana pre 40. rođendana. Najstariji sportista je Šveđanin Oskar Sven. 1920. godine je on dobio srebrnu medalju, kada je imao 72 godine u pucanju na razdaljini 100 metara. Rekord trajanja nastupa na Olimpijskim igrama iznosi 40 godina. To su ubedljivo dokazala tri sportista. Danski mačevalac Ivan Jozef Martin Osijer je nastupao od 1908. sve do 1948., Norvežanin Magnus Andreas Tulstrup Klazen Konou i Britanac Darvard Rendolf Noulz učestvovali su u regatama od 1948. do 1988. godine.

3. Evolucija i revolucija

Parno žensko umetničko klizanje je zaboravljeni sport. Međutim, u 19. veku, a čak i početkom 20. veka je on bio maltene jedini način da predstavnice lepšeg pola dođu na takmičenja. Ženama nije bilo dozvoljeno da klize same, smatralo se da je to veoma opasno. Nije bilo važno ko je partner, glavno je da bi na led izašlo dve sportistkinje, koje bi osigurale jedna drugu od padova. Revoluciju u umetničkom klizanju je izvršila Engleskinja Madž Sajers. Ona je izborila dopunsku kvalifikaciju na svetskom šampionatu 1901. godine, kada je nekoliko puta predstavila sudijama svoj besprekoran program. Njima ništa drugo nije preostalo da joj dozvole učešće u takmičenjima, gde se ona borila protiv muškaraca. 1906. godine na inicijativu iste Sajersove prvi put su bila održana takmičenja žena, koje su nastupale same. Posle toga je parno žensko klizanje nestalo u programu svetskih šampionata, ali su neke zemlje i dalje organizovale nacionalne turnire u tom sportu. Najveći uspeh su imale 1949. godine prilikom šampionata u DDR-u Juta Miler i Iren Zalcman. Posle toga su one počele da nastupaju u olimpijskim disciplinama, a zatim postale treneri – jedni od najboljih u nemačkom umetničkom klizanju.