Vojno-obaveštajna delatnost u Ruskoj imperiji: „Crni kabinet“ Katarine Velike

U vreme vladavine Katarine Velike (1762-1796), glavni organ koji se bavio spoljnopolitičkom špijunažom bio je Kolegijum spoljnih poslova Rusije na čelu sa jednim od najobrazovanijih diplomata svojeg vremena – grofom Nikitom Paninim, „najiskusnijim, najveselijim, najradnijim čovekom na mom dvoru“, - tako je o njemu napisala Katarina II u trenutku stupanja na presto.

Pre svega, obaveštajnom aktivnosti su se bavili sami ambasadori Ruske imperije. Oni su potkupljivali uticajne političare, davali mito, vršili kompromitaciju političara koji nisu bili skloni Rusiji, a u nekim slučajevima radili su i na njihovoj fizičkom uklanjanju. Grof Panin je ovako poučavao svoje saradnike:

„Saradnik Kolegijuma spoljnih poslova treba da zna da vrbuje otvorene pristalice i prikrivene obaveštajce, da podkupljuje zvanična lica i drugostepene činovnike, da piše lakonski i tačno šifrovane i otvorene dopise u otadžbinu, ne po ranije utvrđenoj formi, već u zavisnosti od situacije“.

Na mesto "Tajne kancelarije" Petra Velikog, Katarina II 1779. godine stvara tajnu poštansku službu, koja je bila pod upravom Kolegijuma spoljnih poslova, pod imenom "Crni kabinet". Ona se bavila cenzurom pošte stranih diplomata. Na njenom čelu se nalazio Stepan Šeškovski.

Stepan Šeškovski je vodio istražne radnje protiv znatnih lica i napravio je celi sistem iznuđivanja odgovora, o čemu se prepričavalo sa užasom. Pričalo se da su čak i svetske dame za intrige bile bičevane lično od ruku Šeškovskog. U isto vreme, Šeškovski je revnosno posećivao crkvu, čak je i mučenja izvodio u prostoriji okićenoj ikonama i za vreme jauka i razdirućih dušu krikova, on je čitao akatist Isusu Hristu i Devi Mariji.

Sama Katarina Velika koristila je evropsku poštu samo u slučajevima kada je želela da sadržaj njenog pisma bude poznat trećem licu. Tj. „Crni kabineti“ Beča i Berlina postajali su centri za širenje dezinformacija i propagande ruske politike.

Po informacijama koje je dobijala ruska carica putem cenzure, može se pretpostaviti da je autorima pisama bilo svejedno da li će ona za to saznati ili ne. Ali, bilo je i obrnutih slučajeva. Tako je francuski ministar Monmori napisao svom izaslaniku u Peterburgu da Francuska podržava i da će i dalje podržavati švedskog kralja Gustava III i da od Rusije očekuje da vrati švedskoj kraljevini zemlju, koju je ova osvojila 1772. godine. Čitajući kopiju ovog pisma, Katarina II je sa strane napisala:

„Još se nikada nisam susrela sa depešom, u kojoj je tako otvoreno demonstrirano neprijateljstvo Francuske, kao u ovoj. Ovde je savršeno jasno da Francuska želi da umanji, oslabi i unizi Rusiju. Neumoljivi neprijatelj Rusije!“

Cenzurisana je bila i prepiska „unutrašnjih“ neprijatelja carskog sistema. U godinama 1790-1792 pratila se prepiska učesnika kruga moskovskih masona: Alekseja Kutuzova, Ivana Lopuhina, kneza Nikolaja Trubeckog i njihovog idejnog vođe, istaknutog ruskog filozofa i novinara Nikolaja Novikova. Od svakog pisma su pravljene dve kopije. Jedna je slata knezu Alekseju Prozorovskom, gradonačelniku Moskve, a druga - u Peterburg, grofu Aleksandru Bezborodku, glavnom upravniku pošte. S najzanimljivijim pismima je upoznavana sama carica.

Međutim, ili su cenzori bili niskokvalifikovani ili su učesnici prepiske znali za interes ka sadržaju njihovih pisama, u aprilu 1791. godine Aleksej Kutuzov piše iz Berlina knezu Nikolaju Trubeckom:

"Ne usuđujem se da govorim otvoreno, jer su pisma predmet radoznalosti nitkova, željnih da ovo čitaju."

U pismu drugom prijatelju, Ivanu Lopuhinu, on je svoj strah od pisanja objasnio time da su se "pojavili podli i sramni neradnici, koji pokušavaju da čitaju ono što mi govorimo jedni drugima."

Ispostavilo se da tajna cenzura više nije tajna za one koji se prate. Zbog toga, moskovski direktor pošte Ivan Pestel pokušao je da se opravda pred svojim predpostavljenim - Aleksandrom Prozorovskim:

"Vaša Ekselencijo, iz pisma Kutuzova možete videti da je on veoma nezadovoljan što se njegova pisma krajnje nepažljivo otvaraju ... Mada i nakon mene upravnik pošte Rige otvara pisma, ali ja verujem da on zna svoj posao i ne izaziva sumnju kod dopisnika. Kao dokaz tome da niko od ovdašnjih ne snosi krivicu je to što moskovski dopisnici Kutuzova ne pokazuju takvu vrstu nezadovoljstva."

Slučaj moskovskih masona se završio pretresom, progonom nekoliko iz njih i zatvaranjem u Šliselburšku tvrđavu Nikolaja Novikova. Tako je "Crni kabinet" Katarine Velike organizovao prvi progon masona u Ruskoj imperiji.

Milena Cmiljanić,