"Koljada-pozorište": poseban nivo istine

16 priredabi će predstaviti u Moskvi «Koljada-pozorište» iz Jekaterinburga. Tri od njih su postavke prema delima klasika 19. veka Nikolaja Gogolja: «Ženidba», «Revizor» i «Mrtve duše» – ta je priredba otvorila gostovanje u glavnom gradu.

«Koljada-pozorište» je, izgleda, najčuvenije provincijsko pozorište u Rusiji. Njega je osnovao pre 14 godina komediograf i reditelj Nikolaj Koljada. Trupa je praktično odmah postala poznata. Ona je uspešno gostovala u Francuskoj, Grčkoj, Poljskoj, Rumuniji, Nemačkoj, Sloveniji… Osobine «koljada-stila» su: šokantna interpretacija klasičnih tekstova, otvoreni kič na pozorinici i takav prikaz negativnih pojava, koji okreće dušu…

Sve se to moglo videti prilikom premijere Mrtvih duša. Ona je nokautirala gledaoce. Činilo bi se da je sve kao kod Gogolja: neki činovnik sa prezimenom Čičikov organizuje aferu – obilazi zemlju i kupuje nepostojeće ljude, one, koji su nedavno umrli, zato se još smatraju živima. Činovniku su potrebni upravo mrtvi ljudi. Postoje li takvi činovnici? Puno ih ima! Teško je razlikovati žive i mrtve! Smeša od Gogolja i Koljade je istovremeno smešna i strašna. Siže je gogoljevski, ali su heroji savremeni, - tvrdi vodeći glumac pozorišta Oleg Jagodin.

- To je prava fotografija, današnji portret Rusije. Naprimer, veleposednik Sobakevič je političar, očito sličan Jelcinu. Veleposebnik Pljuškin je zaboravljeni kriminalni autoritet…

Građevinska kolica na dva točka umesto kočija. Sportska odeća sa ukrasima, sličnim islikanim drvenim kašikama umesto odela. To je Gogolj, koji se prevrće u mrtvačkom sanduku. Postoje mrtvi, postoje i zombi: drugi prodaju prve. Kao muzika se koristi hit Gorana Bregovića, koji hipnotiše slušaoce: In the death car. U mrtvim kolima smo za sada još uvek živi. Priredba je, kao i uvek kod Koljade, jarka, bučna i pametna. On drugačije ne radi, rekao je u intervjuu Glasu Rusije poznati kritičar Valerij Kičin.

- Prvo ono, što vidiš, iritira te, pa to je varvarstvo, izigravanje. Međutim, odjednom podlegneš šarmu tih promena: od buke, igre, zviždanja, pesama ka punoj, apsolutnoj tišini kada glumac tako recituje monolog da ga više pogađaš, nego čuješ. Onda tek shvataš neverovatnu veštinu tog pozorišta, njegovih glumaca. Ljudi ti otvaraju svoju dušu. U tom je pozorištu neki poseban nivo istine glumačkog bivstvovanja.

Valerij Kičin vidi sličnost između stvaralačkog jezika jekaterinburške trupe i stvaralaštva velikog italijanskog reditelja Federika Felinija, između ostalog, u filmu «Noći Kabirije». Šta može da bude stravičnije od sudbine te nesrećne žene, Kabirije, pita Valerij Kičin. Međutim, u finalu vidiš njen osmeh. Odlaziš suznih očiju, a istovremeno sa dušom, koja sija od radosti.

- Koljada se, prema mom mišljenju, sasvim svesno i principijelno pridržava tog metoda u umetnosti, on smatra da se ne sme tući čoveka u glavu. To je svakako, teška životna istina, ali ipak posle predstave željan si života, voliš «Koljada-pozorište», glumce i one, čije oni uloge tumače. Saosećaš sa njima.

Rita Bolotska,