Ukrajina: hoće li Zapad progledati?

Posle normalizacije situacije u Ukrajini ova zemlja može da postane geopolitička nagrada koju niko neće biti u stanju da iskoristi – takvo mišljenje izrazila je u svom aktualnom komentaru američka novinska agencija AR.

Pozivajući se na mišljenja eksperata iz SAD, ona je upozorila na preteranu euforiju povodom naglih promena u Kijevu. Temu nastavlja naš komentator Petar Iskenderov.

Tako analitičar AR Vejn Meri smatra da pošto se slegne prašina od sukoba u centru Kijeva, neizbežno će se pojaviti pitanje novca. Ko će plaćati izlazak Ukrajine iz duboke krize u uslovima kada sami lideri koji su pobedili izgleda teško mogu da se dogovore izemđu sebe? Prema svedočenju ekseprta, objektivno Ukrajina stoji prilično nisko na spisku spoljnopolitičkih prioriteta SA u poređenju, recimo, sa sirijskim problemom, izraelsko-palestinskim mirovnim procesom i nuklearnim dosijeom Irana. Ako ne SAD, onda će plaititi Evropa? Ali ovde su raspoloženja još više protivrečna. Lideri EU pozdravljaju to što oni nazivaju demokratskim promenama u Kijevu, ali hipotetičnih 20 milijardi evra mogu da odu samo na sprečavanje bankrotstva Ukrajine. Šta dalje može da se desi sa ukrajinskom ekonomijom u dugoročnoj perspektivi za sada se ne zna.

Međutim, haos i anarhija u Ukrajini uz pratnju geopolitičke retorike Zapada prete ne samo konkretnim ekonomskim gubicima i novim talasom protivrečnosti u Evropi, već i opasnijim međunarocionalnim konfliktima po uzoru na bivšu Jugoslaviju – samo još opasnijim. U slučaju Ukrajine eskalacija nasilja i nacionalizma neizbežno će uvući u konfrontaciju Mađarsku, Rumuniju, Tursku i druge zemlje koje će osetiti potrebu da se založe za svoje saplemenike ili braću po veri u Zakarpatju, Bukovini ili na Krimu. Pa i napaćeno reglisanje pridnjestrovskog konflikta neizbežno će biti taoc sličnih rasprava, smatra rukovodilac Centra za politička istraživanja Ekonomskog instituta RAN Boris Šmeljov:

- Trenutno vidimo da Evropa sama po sebi pluta postepeno u stranu ne samo ultradesnih ili ultralevih partija, već ka onim strukturama koje na neki način destruktivno deluju na čitav sistem socijalnih i politčkih veza evropskih država. To što vidimo u današnjoj Evropi odražava duboku krizu i evropske demokratije u celini i između ostalgo evropskog partijskog sistema.

Ali ne treba zaboravljati da jednom pokrenut proces stiče sposobnost da se razvija nezavisno od volje svojih prvobitnih arhitekata, i šta više, sve teže podleže korekciji. Upravo u tome se danas sastoji glavna opasnost onog što se dešava u Ukrajini. To što su prvo Evropa i SAD videli kao pokušaj da se zemlja vrati u tokove evrointegracije, pretvarase u najopasniju evropsku pretnju od doba raspada Jugoslavije.

Petar Iskenderov,