Manevri desatnih snaga: gotovost od međunarodnog značaja

Ministarstvo odbrane RF izvodi manevre desatnih snaga na teritoriji od Belgoroda do Arktika. Ključnim momenat manevara je izbacivanje 3500 padobranaca iz sastava 98. gardijske Ivanovske desatne divizije na različite poligone, uključujući arktičku bazu Temp, čija obnova je započela prošle godine.

Desantno-diplomatske snage

Snage namenjene za operativno reagovanje, brzo reagovanje i slično postoje u svakoj zemlji koja drži do sebe. U Rusiji u ove svrhe je faktički izdvojen poseban rod vojske – Vazdušno-desantne snage (VDV). Prvobitno VDV su formirane kao armija za drugačiji rat, pripremljena da razori infrastrukturu i zauzme ključne objekte u pozadini neprijateljske armije. Bez obzira na to što se verovatnoća „velikog rata“ značajno smanjila, VDV ostaju jedan od najvažnijih elemenata vojne mašinerije Rusije. Danas one čine osnovu mobilnih snaga za brzo reagovanje i namenjene su sitaucijama koje zahtevaju brzo reagovanje.

Ove istine poznate svakom ko se više ili manje zanima za vojne poslove svojevrsni su uvod u priču. Poenta je u drugom: šta je uzrok masovnih manevara VDV upravo ovde i sada, kakve veze sa tim ima Arktik?



Vojni manevri osim glavnog cilja – provere i održavanja bojeve gotovosti snaga, istorijski imaju još jedan, ništa manje važan zadatak – demonstraciju spremnosti na hitna dejstva u slučaju potrebe. U istoriji naše zemlje takvi manevri nisu prvi – manevri sa sličnim ciljevima redovno su se održavali u vreme hladnog rata, pa i ranije, između ostalog pre revolucije. Demonstrativno razmeštanje velikih vojnih kontigenata i uvežbavanje njihovog korišćenja uvek je bila nedvosmisleni signal. Da probamo da ga dešifrujemo.

Povratak velike igre

Prebacujući relativno veliki kontigent u Zapolarje, Rusija demonstrira spremnost da deluje ne samo na svojim granicama, već i u udaljenim regionim, parirajući mogućim pretnjama ako se one pojave. Demonstracija gotovosti za delovanje u vojnoj diplomatiji je praktično jednaka samom dejstvu i vojna reakcija Rusije na događaje u Ukrajini koja se mnogima čini preterana u stvari osigurava mir mnogo pouzdanije od blažih načina reagovanja. Pojedostavljeno rečeno, rusko rukovodstvo, demonstrirajući gotovost na bojeva dejstva, od samog početa podiže „vojne stavke“ mogućeg rešavanja pitanja do neviđenih visina, ne ostavljajući drugi izlaz osim klasičnih sredstava „diplomatije hladnog rata“ – posredničkih poseta i zakulisnih pregovora u kontekstu demonstrativnog premeštanja trupa i groznih izjava. To postaje sasvim jasno pri pogledu na javne izjave doajena američke spoljne politike Henrija Kisindžera i Zbignjeva Bžezinskog o problemu.



U suštini dešavanja u potpunosti ruše sistem „prognoziranih reakcija“ uspostavljen poslednjih decenija, kada je pravo na aktivnu igru uz primenu vijne sile imala samo jedna zemlja, sve ostale, reagujući na korake više ili manje burno, mogle su da utiču samo na brzinu promena, ali ne i na vektor. Rat 888, mešajući karte i posle njega Krimska kriza koja je prevrnula šahovsku tablu, vraća nas u svet Velike igre. Negodovanja tim povodom deluju pre nainvim – bilo bi teško očekivati da će Rusija ostaviti događaje da teku slobodno, ograničivši se dežurnom serijom negodovanja linijom MSP i merama ekonomskog uticaja. Značaj Ukrajine je prevelik za to.

Ilija Kramnik.