USKORO U BEOGRADU PROMOCIJA KNJIGE ZLATOVEZ MUNJA SLAVICE JOVANOVIĆ

Uskoro će u Beogradu biti održana  promocija  najnovije knjige  novinarke i književnice Slavice Jovanović " Zlatovez Munja" .  U pitanju je zbirka poezije rodoljubive i duhovne sadržine . Predgovor su napisali  književnici Radomir Smiljanić i Momir Lazić . Pesme  iz knjige "Zlatovez munja"  nagrađivane su na književnim konkursima . I dok smo se mi borili perom i mastilom za svoju otadžbinu, naši branitelji, naši heroji borili su se za naša sveta ognjišta svojim životima, svojom krvlju. Mnogi su ubijeni, mnogi ranjeni. Među onima koji su bili teže ranjeni  suprostavljajući se  albanskim teroristima, nalazi se i ime  patriote Generala policije dr. Bratislava Dikića, kome je autorka zbog hrabrosti, neustrašivosti i  požrtvovanosti i posvetila knjigu "Zlatovez munja" .

Posveta

Ovu knjigu posvećujem  bratu, patrioti, neustrašivom generalu policije dr. Bratislavu Dikiću, koji se jedini usudio da ukloni spomenik šitptarskim teroristima u Preševu, a podigne spomenik izginulim policajcima i pripadnicima Žandarmerije, koji su mučeni, kidnapovani i zverski ubijani  od strane šiptarskih terorista u rejonu
sela Lučane, Opština Bujanovac

Autorka Slavica Jovanović

KOSOVO U OKU ŽANDARMERIJA U SRCU

          Bratu Bratislavu Dikiću

Žandarmerija, čuvar moga sna, korača stazom božura,
ona je jedna jedina, ko dvozrnac iz koga iznikne žitni klas.
Žandarmerija, dostojanstvena, poštena, časna, odvažna,
da preduhitri svakog zlotvora, brža od munje, brža od zla.
Ognjišta da nam sačuva, neustrašiva, čistih obraza,
lučevina joj Hilandar, odrodu od roda se ne klanja
i ne čeka ničiji klimoglav.
Čuvar vekovnog  ognjišta, nepotkupljiva, korenu odana,
ako zatreba i bosim nogama preko trnja i preko kamena.
Žandarmerija se u oku ogleda, čuvadar kućnih pragova,
daruje nam miran san, snažnija od krvopija.
Pticu u letu da uhvati, niko popreko da te ne pogleda,
njima i sunce salutira, u oku Kosovo i Gračanica.
Žandarmerija čuvar moga sna, čuvadar, šuma, planina,
daruje ti slobodu, da budeš, miran, spokojan.
Voli je svaki patriota iz semena ljubav nabubrila,
iz nje će iznići rukosad i zazvoniće zvona Dečanska.
Nesalomiva, munja ognjena, da krvopiju ščepa za vrat,
pogledom kada zaseva, dušmanu koleno poklekne tad.
Oni su tu, ti ne osećaš, dišu sa tobom, znaju ti dah,
u blizini su da osokole te, da progledaš i da ojačaš..
Žandarmerija ima korak lak, sa osmehom u oku kad te pogleda,
minska polja da su okolo, ti opet bi bio spokojan.
Žandarmerija, požrtvovana, korbač  i šibu ne prizna,
krvnik i izrod da ti ne priđe, krvlju da sačuva kućni prag.
Čuvar Svetinja, ruža mnogocvetnica, kad uvene jedan,
 cveta drugi pupoljak
i trnopolje da pregazi, da ti donese sunčev zrak.
Da sačuva svetilišta, iznikla iz kamenja,
ko ljuta trava vidarica, melem su za naš  miran san.
Da svaku tajnu sačuva, preko krševa, preko planina,
sačuva Kosovo žilište, čuvaju Svetog  Save na Vračaru Hram.
I ako nekad zalutaš, pronaći će do tebe trag,
uvek je tu blizu nas, kad korača munja zaseva tad.
I ako nemaš  brata svog, pobratim biće ti doveka,
do najvišeg vrha planinanskog, stiže u nekoliko koraka.
Šarku u nedrima Šar - planine,  da uhvati za  tili čas
odan do groba, požrtvovan
u čamcu bez vesla, rukama će da zavesla.
Ovde svako se poznaje, svi za jednog, jedan za sve,
i pobratim i posestrima, ko zakletva izgovorena.
Žandarmerija, naša ikona, za otadžbinu spremna život da,
da se na vekovnom Kosovu,  još dugo ljulja srbska kolevka.
I ova pesma je pesmodar, najlepših ptica  glasodar,
Srbiji  niko nikada neće biti vladar, ni  gospodar,
Žandarmerija, neuništiva, nepobediva, neustrašiva,
kremen i kamen, ognjilja, bosiljak, krst,  Ravanica .
A u njihovim redovima  i njihov stari komandant
uvek odvažan, uvek uporan i brat Dikić Bratislav!



   NA OVOM MESTU  ĆE SE UVEK ZASTATI

( Pred spomenikom izginulim policajcima u Preševu,
 pripadnicima Žandarmerije, koji je podignut zalaganjem
 Generala policije dr. Bratislava Dikića )

Na ovom mestu će se uvek  zastati,
urlik do neba, čuje se sad,
iznad će leteti, sokoli, kosovi,
suprostavljajući se magluštinama.

Ovde su šiptarski teroristi,
pokušali da zavedu teror i strah,
mučili  i zverski ubili,
dvadeset policajaca.

Njihova besmrtnost će nadvisiti,
nadolazeće vekove,
a ovaj spomen  na nepomen,
osnažiće sećanje na njih sad.

Njih su mučili i zverski ubili,
oči im vadili orlovskim kandžama,
taj zmijarnik što se dovlači,
iza Prokletijskih lanaca.

Ovde ne salutiraju samo bogalji,
dok javljaju se jasnoviđenja,
rušili su nam svetilišta,
neporažena istina je ostala.

Ostaju  ovde da stražare,
rano otkinuti pupoljci
i mrtvi, besmrtni nepogaženi,
čuvari Srbije ko kondori.

Zalud se trude tamničari,
zalud nose maske, lik im se zna,
Žandarmerija još je snažnija,
ovde na svetom mestu zastala,

Da se pokloni senima umrlih,
što lete nebeskim prostranstvima,
što zasijaće i biće putokaz
zvezdarnica Pravoslavlja, vekovna.

 Slava im !

 
 KOSOVO JE LAZAREVO ZAVEŠTANJE

Kosovo je naše zaveštanje, mi sejali, zar da tuđin žanje,
čuje se vetrova davorijanje, kumrije i kukuvije oplakivanje.
Zavet Lazara i i zemlje večne, u praskozorje i podmesečje,
Carske Dveri zavičaju zovu, vrata ikonostasa na Kosovu.

Otvaraju se testamenti, oreoli nad glavama svetih,
ej, Kosovo, od jasike grano, trepetljikom budiš, Vidovdanom.
Nije čovek nego izvanljudnik, ko zemlju svoju proda, tuđu ljubi,
s kolena na koleno preneću, gavranovi ognjište preleću.

Ej, Kosovo ptico lastavice, nadleću ti  nebo kukavice,
dok otvaram ta prelepa vrata, Carskih Dveri, svete Gračanice.
Uzmem stručak trave Vidovčice, noć uoči Svetog Vidovdana,
tad sanjaju nesuđenice, izginule verenike davnog Kosovdana.

Ali uvek ima izdanaka, čak i tamo gde je čemerika,
nad ognjištem još vise verige, ko jasika treptim, trepetljika.
Život kao vodeničko kolo zavičaju,  crnjušo, Kosovo,
na babine doneću ti sunce, Carske Dveri, tamjanike puče.

Ko bosiljak, gorocvet i božur, čuvarkuća, smilje, Lazarkinja,
niče pesma o krvavom boju, ko lekovit grm iz manastirskih ruševina.
Očiju mi, kunem se na vernost, ne slučajno baš u Svetog Vida,
u zaveštanu Lazarevu želju, u zavičaj, što dušu pokida.

Ej, Kosovo naše zaveštanje, otvori nam svoje  Carske Dveri,
nek doleti jato sokolova, tu gde su vekovi se sreli.
Ja ne rušim kukuvije gnezdo, ako pevam o sunčanom kolu,
pšenica mi porasla do neba, za Vidovdan biću na Kosovu.

Da rastrgne te čopor bi kurjaka, o Kosovu pevala mi majka,
Kosovo je naše zaveštanje i rađanje a i umiranje,
ko guslara gusle javorove i njegove oči što ne vide,
na Kosovu manastire pale,  nek zlotvoru oči obnevide.


  U ZEMLJI GDE SE RAĐAJU POSMRČAD

U zemlji ratova, deca se rađaju posle očeve smrti, zovu ih posmrčad,
rađaju se na carski rez. Nebo im preseca pupčane vrpce
u ruke ih prihvata babica i daruje sirotištima...
Oči im najtužnije, radioaktivne, sijaju u mraku, oni su prvenci i prvorod,
predodređeni su da nose gas - maske, da se zaštite od trovača,
njima je helijum i kiseonik jedini spas,
dok bosonogi koračaju, miniranim poljima rata...

Oni ne znaju gde su im grobovi očeva, detinjstvo im uljezi oteli...
Od njihovih života više vredi prokleta nafta.
Život posle smrti, njihov je jedini Darodar, osuđeni da dišu na cevčice,
čak i matericu koja ih je na svet iznela pojede rak...
Molitva za mir, njima je zagrljaj Neba mesto gde se beskućnik skriva od kiše.
Moćne drvoseče isekoše šume, čije su krošnje platna neba,
ko kičice slikarske.
Tu nema kiseonika, tu se bori za dah.

U zemlji ratova deca se rađaju posle očeve smrti, rađaju se siročad.
Njihove majke nariču, gledajući oblake,
što se kreću u pravcu kretanja skazaljki sata.
Kad bi se svi ratovi sveta pretvorili u jedan jauk,
probili bi zvučne zidove dalekih sazvežđa ...
Nebo je zvučnik.
Kad se rodi istodanče, života i smrti na tromeđi ratova,
da svetluca kroz život kao opomena,
da ga registruju svi radari sveta.
Žitna mu polja zatrovana otrovima rata...
Ne pamti oca branitelja, kopača rovova.
U toku je transfujija, presipanje krvi,
 iz  žile živog čoveka u žilu mrtvog. Neuspela reanimacija...
Ovde se rađaju mrtvi, nebo im talisman.
Zlotvor im uzorao njive kasetnim bombama.

O zemljo moja, neproklijalo seme, neće ti roditi zemlja izujedana.
Meni je danas zatrudnela pesma i rađa stihovima, majki lelekača .
U mojim sirotištima žive deca rođena posle očeve smrti.
ožigosana pre rođenja.
Pitanje je dana kad će ih pojesti rat,
dok koračaju kroz život svetlucajući.
U njihovim očima ne sija sunce....
Dajte im vazduha....
Pesme mi necenzurisane....
Ovde se rađa posmrče sa sprženim ocima hemikalijama rata,
iz svetskih laboratorija smrti...
Juče Srbija, danas Sirija,
hoće li ikad progledati čovečanstvo,
hoće li progledati Justicija !?

Vazduha hoću...
Rađaju se dvoglavi i bogalji, radijacija im lična karta...
Daruj im Bože, život ljubavi, Darodar,
 usvoji zamorčad nečoveka,
daruj im vedro nebo i sunca zar,
da iz zemlje ne niče zatrovano seme,
hemijskog oružja...
Od tog hleba ispadaju zubi i opada kosa,
 poslednji je čas da se otrezni čovečanstvo.
STOP - ratovima  ....


Iz knjige " ZLATOVEZ MUNJA"
Sve informacije u vezi promocije mogu se dobiti na tel.  062- 863 -6808