KNJIGA ZLATOVEZ MUNJA SLAVICE JOVANOVIĆ DOBITNIK SPECIJALNOG PRIZNANJA AKADEMIJE IVO ANDRIĆ - BEOGRAD SPECIJALNO PRIZNANJE AKADEMIJE IVO ANDRIĆ PO TREĆI PUT U RUKAMA SLAVICE JOVANOVIĆ

KNJIGA " ZLATOVEZ MUNJA" SLAVICE JOVANOVIĆ DOBITNIK SPECIJALNOG PRIZNANJA
AKADEMIJE "IVO ANDRIĆ"- BEOGRAD  ZA  2014. GODINU
SPECIJALNO PRIZNANJE  AKADEMIJE " IVO ANDRIĆ " PO TREĆI PUT U RUKAMA
SLAVICE JOVANOVIĆ

     U Udruženju književnika Srbije 27. 03. 2014. godine  dodeljena su
specijalna priznanja Akademije "Ivo Andrić " - Beograd. Po treći put
zasluženo specijalno priznanje Akademije "Ivo Andrić" - Beograd
 završilo  je u rukama  novinarke injiževnice  Slavice Jovanović
iz Mačvanskog Prnjavora za najnoviju knjigu " Zlatovez munja"
 rodoljubive i duhovne sadržine Radovi objavljeni u knjizi
nagrađivani su na književnim  konkursima. Ovo je njena sedma objavljena knjiga.

 U žiriji su bili: Predrag Bogdanović Ci književnik,
prof. dr. književnosti Darinka Vučinić  i Radomir Smiljanić
književnik  predsednik Akademije " Ivo Andrić" .

Ovo je  treće  specijalno priznanje Akademije "Ivo Andrić" - Beograd
koje je dobila Slavica Jovanović . 2007. godine, dobila je  specijalno
priznanje Akademije "Ivo Andrić" za knjigu" Nebom  lete cerski samorasti "
i  2008. godine za knjigu  " Kosovski , crni  kosovi" Umesto  obrazloženja
prilikom uručenja priznanja  Akademije " Ivo Andrić"  Slavici Jovanović,
Radomir Smiljanić  književnik i predsednik Akademije , pročitao je
recenzije iz knjige kao i posvetu. Knjiga " Zlatovez munja" posvećena je
Generalu policije dr. Bratislavu Dikiću, čiji lik  nalazi na naslovnoj
strani knjige, zbog njegove neustrašivosti u borbi za otkrivanje istine o
ubijanim Srbima na Kosovu , uz napomenu da je i sam General Dikić
suprostavljajući se  šiptarskim teroristima na Kosovu bio teško ranjen ...

Iz knjige  " Zlatovez munja"  Slavice Jovanović

Iz recenzije

NAJNOVIJA ZBIRKA PESAMA  "ZLATOVEZ MUNJA " SLAVICE JOVANOVIĆ

"ZA TOTALNU STVARNOST, TOTALNA KNJIŽEVNOST "

     Ono što sam napisao u predgovoru za neobičnu, snažnu , iskrenu i
posebno  inspiratorsku knjigu pesama Slavice Jovanović sa naslovom "  I
ubi drvo čoveka"  2002 . godine , može svakako kvalifikovati i ovu
inzvanrednu knjigu Slavice Jovanović  koja je već u vrhu naših
koleginica pesnikinja , koja ne posustaje u svojim koracima , ka otkrovenju i
ka oživotvorenju postojećeg. Ova knjiga potvrđuje moj spisateljski
vjerujući stav koji  glasi: za totalnu stvarnost, totalna književnost
.I ovo je pesnička knjiga , koja ide snažnim koracima; grabi ga
rasvetljavanju totalne stvarnosti,  a obeležena je masovnim stradanjem
slabih i nevinih i zalaganjem za njihovo pravo . Slavica Jovanović je
pesnikinja ugroženih stradalnika , a samim time i  svoga naroda.Tako je
i svoje rodoljublje, koje je srpsko pravdoljublje , označila kao iskonski
zavet , koji se mora negovati i pesmom opevati .Podarila nam je
jedinstvenu  jadikovku, ali i himnu svih poniženih , uvređenih i
ranjenih nasrtajima  silnika i moćnika. Ova knjiga je inspiracija i nauk
 i zavređuje da se nađe u mnogim rukama zahvalnih čitalaca. Nominovana
je i za visoko priznanje Akademije "Ivo Andrić" .Kao potvrdu svega što
sam napisao želim da citiram pesmu  Slavice Jovanović  "U zemlji gde se
rađaju posmrčad

U zemlji ratova, deca se rađaju posle očeve smrti, zovu ih posmrčad,
rađaju se na carski rez. Nebo im preseca pupčane vrpce,
u ruke ih prihvata babica i daruje sirotištima...
Oči im najtužnije, radioaktivne, sijaju u mraku , oni su prvenci i prvorod,
predodređeni su da nose gas-maske, da se zaštite od trovača,
njima je helijum i kiseonik jedini spas,
dok bosonogi koračaju , miniranim poljima rata."..

Radomir Smiljanić  književnik

26.12.2013. godine Beograd

ZLATOVEZ SUŠTINSKIH VREDNOSTI

Zbirka pesama Slavice Jovanović "Zlatovez munja" spada u one zbirke u
kojima autor pronalazi svoju istinu, snagu i ono ljudsko odbijanje zla
u kome se traži smisao života. Ona ide upravo tim putem i u njemu se
povrh toga ogleda jedna tanana nacionalna intuitivna moć zapažanja o
tome koliko vredi i koliko je trajan njen narod. Upravo na primeru
Kosova i Metohije ona nalazi neiscrpnu snagu srpske tradicije u kojoj
se satkan sav život i trajanje srpskog roda. Veoma inspirativna je i
pesma posvećena blaženopočivšem patrijarhu Pavlu u kome pronalazi
duhovni smisao ljudskog života i trajno je opredeljena duhovnim
vrednostima svoga roda. Ova zbirka bez svake sumnje je inspirativno
štivo u kome je autor prepoznao suštinu ljudskog života i kao takvog
duboko ga nosi u sebi. Ona ne pristaje ni na kakve izdaje, podvale...
Takođe, odriče se vremena u kome se gubi čovek jer pokušava da stvori
neko drugo doba bez duhovnih i moralnih vrednosti svoje otadžbnine.
Zbog toga od srca preporučujem štampanje ove zbirke pesama u nadi da
će se pesnikinja držati svih onih odrednica koje smo prethodno
naznačili.

Momir Lazić književnik


   IZ   KNJIGE " ZLATOVEZ MUNJA"  SLAVICE JOVANOVIĆ.

                               Posveta

    Ovu knjigu posvećujem  bratu, patrioti, neustrašivom generalu
policije dr. Bratislavu Dikiću, koji se jedini usudio da ukloni
spomenik šitptarskim teroristima u Preševu, a podigne spomenik
izginulim policajcima i pripadnicima Žandarmerije, koji su mučeni,
kidnapovani i zverski ubijani  od strane šiptarskih terorista u rejonu
sela Lučane, Opština Bujanovac

                  Autorka Slavica Jovanović


 KOSOVO U OKU ŽANDARMERIJA U SRCU

 Bratu Bratislavu Dikiću

Žandarmerija, čuvar moga sna, korača stazom božura,
ona je jedna jedina, ko dvozrnac iz koga iznikne žitni klas.
Žandarmerija , dostojanstvena, poštena, časna, odvažna,
da preduhitri svakog zlotvora, brža od munje, brža od zla.
Ognjišta da nam sačuva, neustrašiva, čistih obraza,
lučevina joj Hilandar, odrodu od roda se ne klanja
i ne čeka ničiji klimoglav.
Čuvar vekovnog  ognjišta, nepotkupljiva, korenu odana,
ako zatreba i bosim nogama preko trnja i preko kamena.
Žandarmerija se u oku ogleda, čuvadar kućnih pragova,
daruje nam miran san, snažnija od krvopija.
Pticu u letu da uhvati, niko popreko da te ne pogleda,
njima i sunce salutira, u oku Kosovo i Gračanica.
Žandarmerija čuvar moga sna, čuvadar , šuma, planina,
daruje ti slobodu, da budeš, miran, spokojan.
Voli je svaki patriota iz semena ljubav nabubrila,
iz nje će iznići rukosad i zazvoniće zvona Dečanska.
Nesalomiva, munja ognjena, da krvopiju ščepa za vrat,
pogledom kada zaseva, dušmanu koleno poklekne tad.
Oni su tu, ti ne osećaš , dišu sa tobom, znaju ti dah,
u blizini su da osokole te, da progledaš i da ojačaš..
Žandarmerija ima korak lak, sa osmehom u oku kad te pogleda,
minska polja da su okolo, ti opet bi bio spokojan.
Žandarmerija, požrtvovana, korbač  i šibu ne prizna,
krvnik i izrod da ti ne priđe, krvlju da sačuva kućni prag.
Čuvar Svetinja, ruža mnogocvetnica, kad uvene jedan,
 cveta drugi pupoljak
i trnopolje da pregazi , da ti donese sunčev zrak.
Da sačuva svetilišta, iznikla iz kamenja,
ko ljuta trava vidarica, melem su za naš  miran san.
Da svaku tajnu sačuva, preko krševa, preko planina,
sačuva Kosovo žilište, čuvaju Svetog  Save na Vračaru Hram.
I ako nekad zalutaš, pronaći će do tebe trag,
uvek je tu blizu nas, kad korača munja zaseva tad.
I ako nemaš  brata svog, pobratim biće ti doveka,
do najvišeg vrha planinanskog , stiže u nekoliko koraka.
Šarku u nedrima Šar - planine,  da uhvati za  tili čas
odan do groba, požrtvovan
u čamcu bez vesla, rukama će da zavesla.
Ovde svako se poznaje, svi za jednog, jedan za sve ,
i pobratim i posestrima, ko zakletva izgovorena.
Žandarmerija, naša ikona, za otadžbinu spremna život da ,
da se na vekovnom Kosovu,  još dugo ljulja srpska kolevka.
I ova pesma je pesmodar, najlepših ptica  glasodar,
Srbiji  niko nikada neće biti vladar , ni  gospodar,
Žandarmerija , neuništiva, nepobediva , neustrašiva ,
kremen i kamen , ognjilja, bosiljak , krst,  Ravanica .
A u njihovim redovima  i njihov stari komandant
uvek odvažan , uvek uporan i brat Dikić Bratislav!


NA OVOM MESTU  ĆE SE UVEK ZASTATI

( Pred spomenikom izginulim policajcima u Preševu,
 pripadnicima Žandarmerije, koji je podignut zalaganjem
 Generala policije dr. Bratislava Dikića )

Na ovom mestu će se uvek  zastati,
urlik do neba, čuje se sad,
iznad će leteti, sokoli, kosovi,
suprostavljajući se magluštinama.

Ovde su šiptarski teroristi,
pokušali da zavedu teror i strah,
mučili  i zverski ubili,
dvadeset policajaca.

Njihova besmrtnost će nadvisiti,
nadolazeće vekove,
a ovaj spomen  na nepomen,
osnažiće sećanje na njih sad.

Njih su mučili i zverski ubili,
oči im vadili orlovskim kandžama,
taj zmijarnik što se dovlači,
iza Prokletijskih lanaca.

Ovde ne salutiraju samo bogalji,
dok javljaju se jasnoviđenja,
rušili su nam svetilišta,
neporažena istina je ostala.

Ostaju  ovde da stražare,
rano otkinuti pupoljci
i mrtvi, besmrtni nepogaženi,
čuvari Srbije ko kondori.

Zalud se trude tamničari,
zalud nose maske, lik im se zna,
Žandarmerija još je snažnija,
ovde na svetom mestu zastala,

Da se pokloni senima umrlih,
što lete nebeskim prostranstvima ,
što zasijaće i biće putokaz
zvezdarnica Pravoslavlja, vekovna.

 Slava im !

KOSOVO JE LAZAREVO ZAVEŠTANJE

Kosovo je naše zaveštanje, mi sejali, zar da tuđin žanje,
čuje se vetrova davorijanje, kumrije i kukuvije oplakivanje.
Zavet Lazara i i zemlje večne, u praskozorje i podmesečje,
Carske Dveri zavičaju zovu, vrata ikonostasa na Kosovu.

Otvaraju se testamenti, oreoli nad glavama svetih,
ej, Kosovo, od jasike grano, trepetljikom budiš, Vidovdanom.
Nije čovek nego izvanljudnik, ko zemlju svoju proda, tuđu ljubi,
s kolena na koleno preneću, gavranovi ognjište preleću.

Ej, Kosovo ptico lastavice, nadleću ti  nebo kukavice,
dok otvaram ta prelepa vrata, Carskih Dveri, svete Gračanice.
Uzmem stručak trave Vidovčice, noć uoči Svetog Vidovdana,
tad sanjaju nesuđenice, izginule verenike davnog Kosovdana.

Ali uvek ima izdanaka, čak i tamo gde je čemerika,
nad ognjištem još vise verige, ko jasika treptim, trepetljika.
Život kao vodeničko kolo zavičaju,  crnjušo, Kosovo,
na babine doneću ti sunce, Carske Dveri, tamjanike puče.

Ko bosiljak, gorocvet i božur, čuvarkuća, smilje, Lazarkinja,
niče pesma o krvavom boju, ko lekovit grm iz manastirskih ruševina.
Očiju mi, kunem se na vernost, ne slučajno baš u Svetog Vida,
u zaveštanu Lazarevu želju, u zavičaj, što dušu pokida.

Ej, Kosovo naše zaveštanje, otvori nam svoje  Carske Dveri,
nek doleti jato sokolova, tu gde su vekovi se sreli.
Ja ne rušim kukuvije gnezdo, ako pevam o sunčanom kolu,
pšenica mi porasla do neba, za Vidovdan biću na Kosovu.

Da rastrgne te čopor bi kurjaka , o Kosovu pevala mi majka,
Kosovo je naše zaveštanje i rađanje a i umiranje,
ko guslara gusle javorove i njegove oči što ne vide,
na Kosovu manastire pale,  nek zlotvoru oči obnevide.


U ZEMLJI GDE SE RAĐAJU POSMRČAD

U zemlji ratova, deca se rađaju posle očeve smrti, zovu ih posmrčad,
rađaju se na carski rez. Nebo im preseca pupčane vrpce
u ruke ih prihvata babica i daruje sirotištima...
Oči im najtužnije, radioaktivne, sijaju u mraku, oni su prvenci i prvorod,
predodređeni su da nose gas - maske, da se zaštite od trovača,
njima je helijum i kiseonik jedini spas,
dok bosonogi koračaju, miniranim poljima rata...

Oni ne znaju gde su im grobovi očeva , detinjstvo im uljezi oteli...
Od njihovih života više vredi prokleta nafta.
Život posle smrti, njihov je jedini Darodar, osuđeni da dišu na cevčice,
čak i matericu koja ih je na svet iznela pojede rak...
Molitva za mir, njima je zagrljaj Neba mesto gde se beskućnik skriva od kiše.
Moćne drvoseče isekoše šume, čije su krošnje platna neba,
ko kičice slikarske.
Tu nema kiseonika , tu se bori za dah.

U zemlji ratova deca se rađaju posle očeve smrti , rađaju se siročad.
Njihove majke nariču, gledajući oblake,
što se kreću u pravcu kretanja skazaljki sata.
Kad bi se svi ratovi sveta pretvorili u jedan jauk,
probili bi zvučne zidove dalekih sazvežđa ...
Nebo je zvučnik.
Kad se rodi istodanče, života i smrti na tromeđi ratova,
da svetluca kroz život kao opomena,
da ga registruju svi radari sveta.
Žitna mu polja zatrovana otrovima rata...
Ne pamti oca branitelja, kopača rovova.
U toku je transfuzija, presipanje krvi,
 iz  žile živog čoveka u žilu mrtvog. Neuspela reanimacija...
Ovde se rađaju mrtvi, nebo im talisman.
Zlotvor im uzorao njive kasetnim bombama.

O zemljo moja, neproklijalo seme, neće ti roditi zemlja izujedana.
Meni je danas zatrudnela pesma i rađa stihovima, majki lelekača .
U mojim sirotištima žive deca rođena posle očeve smrti.
ožigosana pre rođenja.
Pitanje je dana kad će ih pojesti rat,
dok koračaju kroz život svetlucajući.
U njihovim očima ne sija sunce....
Dajte im vazduha....
Pesme mi necenzurisane....