«Plemenita veština lova»

Jedan od srednjovekovnih nemačkih imperatora nazivao je lov sa sokolima «plemenitom veštinom». Teško je a da se s njim ne složimo. Nema ni pušaka, ni pasa: hici i lajanje ne remete mir i tišinu. Lovci gledaju u nebo, gde lebdi prelepi soko. Primetivši žrtvu, ptica skuplja krila, te poput kamena pada dole, udarivši je kandžama. Lovac mora samo da pokupi plen.

Lov sa sokolima je bio omiljena razonoda ruskih careva. prema toj razonodi su se podanici odnosili veoma ozbiljno. Od XV veka u mnogim gradovima su nastali čitavi kvartovi onih, koji su lovili sokole, dresirali ih i donosili dvoru.

Strastveni lovac sa sokolima je bio car Aleksej Mihajlovič, koji je vladao u Rusiji sredinom XVII veka. On je čak napisao knjigu o toj «plemenitoj veštini». Iz čitave zemlje su u Moskvu donosili stotine sokola. Aleksej bi pažljivo pregledao svaku pticu, odabrao najbolje i predavao stručnjacima radi «vaspitanja».

Pripitomiti ponositog, hirovitog sokola je veoma teško. Mnogo vremena prođe da bi ptica naučila da nepomično sedi na ruci lovca, pogodi žrtvu i vrati se gazdi. Pripremivši sokola, dreseri su dolazili sa pticom caru da bi položili «ispit». Najtalentovanije krilate «učenike» Aleksej je nagrađivao specijalnim ptičijim ruhom – kapom od somota, ukrasom za grudi i rep sa biserima i dragim kamenjem. Nagrađivao je car i dresere.

Inače je položaj dresera sokola bio počastan i odgovoran, svaki od njih je uživao poverenje cara. Dresirali su sokole samo pravi profesionalci. Poseban ritual je postojao za njihovo imenovanje. Novajlija je ulazio u veliku salu, gde su ga čekali car, dreseri i… ptice – počasni gosti ceremonije. Svi su oni bili svedoci zakletve vernosti caru, obećanja da će čuvati i brinuti se o njegovim krilatim lovcima. Glavni dreser bi uručio novajliji ukrašenu zlatnim vezom rukavicu, na kojoj je morao da sedi soko. Posle toga novi dreser bi postao punopravan član «lovačkog kluba» vladara.

Carski lov je podsećao na svečanu povorku: Alekseja su pratili stotine jahača u bogato ukrašenim odorama. Neobična lepota carskih korteža je impresionisala strance. Međutim, kada bi se našao u šumi ili u polju, Aleksej bi zaboravio na ritual i pravila ponašanja: zanesen lovačkim hazardom, on bi terao konja i tragao za plenom – pticama ili sitnim životinjama. Car je bio odličan jahač, pratnja je jedva stizala da ga sledi. Na ruci svakog lovca je sedeo soko, čekajući svoje vreme. Kada bi se našla žrtva, car bi dao znak, sokoli bi vinuli u nebo… Žrtva je bila osuđena na smrt: nemoguće je da se sakrije od nemilosrdnih ptica oštrog vida. Posle lova najrezultativnijeg sokola car je hranio svojeručno.

Elitna, dobro obučena lovačka ptica je bila skuplja od zlata, zato su sokoli bili pravi «carski poklon». Aleksej ih je darovao stranim monarsima kao znak posebnog raspoloženja. Ponekad se stranim ambasadorima dozvoljavalo da vide carske ljubimce, koje su krili od tuđih očiju. Međutim, nije se smelo odgovoriti na pitanje, odakle caru donose takve neobične ptice: to je bila državna tajna.

Posle smrti Alekseja Mihajloviča «plemenita razonoda lova» počela je da se gasi: od početka XVIII veka su carevi i plemići više voleli lovačke pse. Poslednji carski lov sa sokolima održan je sredinom XIX stoleća.