Dajte nam nešto od Gogolja!

205. godina od rođenja Nikolaja Gogolja bukvalno je prevrnulo moskovski pozorišni program – na plakatima se šarene nazivi Gogoljevih remek-dela. U Lenkomu se daje Ženidba, u radionici Fomenko – Beleške sumanutog, u Kamernom muzičkom pozorištu – Revizor. Najveći program je u Gogolj-centru: ovde je i drama i muzika.

Studio Valerija Pankova SaunDrama predstavlja u Gogolj-centru novu verziju svoje trilogije Večeri: tri predstave po tri Gogoljeve priče iz njegovih čuvenih Večeri na salašu blizu Dikanjke. A kao drugo, i to je najvažnije, umetnički rukovodilac Gogolj-centra, reditelj Kiril Serebrjanikov, postavio je predstavu po romanu Mrtve duše. Jedina za sada premijera Gogoljeve godine ostavila je veliki utisak na pozorišne krugove u Moskvi. Energija ove predstave je ne samo u obilju veza sa savremenim životom, prerušavanju muškaraca u žene i ubudljivoj glumačkoj igri. Serebrenikov je uveo u predstavu ono što obično izbacuju iz Mrtvih duša – autorske lirske pasaže. Uz to pozvao je kompozitora koji je u stanju da komponuje žanrovski oštru muziku, koja bi ojačala groteskni karakter predstave. I taj kompozitor je postao Aleksandar Manockov. Sudeći po njegovim rečima, muzika je trebalo da pomogne da se oduva prašina sa hresmomatijskog dela.

- Ona je zasnovana na rediteljskoj dosetci da se tekstovi lirskih pasaža koje u školi obično svi preskaču i koji se čine većini kao da nemaju veze sa delom, izvedu na scenu. I da se to učini na paradoksalni način – da se pretvore u kabare songove. Kako bi nešto na šta smo navikli, a šta je više uobičajeno za čoveka koji je išao u sovjetsku školu od reči „Rusijo, šta ti hoćeš od mene?“ – kako bi ove reči zvučale čudno i zato sveže, kako da smo ih čuli prvi put.

Za Aleksandra Manockova to nije prvi susret sa Gogoljem na dramskoj sceni. Ranije u peterburškom Aleksandrinskom pozorištu on je bio desna ruka reditelja Andreja Mogučeg, kada je on postavljao predstavu Ivani. Slobodna obrada Gogoljeve priče O tome kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič pretpostavljala je njenu značajnu muzičku podlogu. Poredeći ovu peterburšku predstavu sa aktualnom moskovskom, Aleksandar Manockov kaže:

- Predstava je sa jedne strane bila više tekstocentrična, zato što je nemoguće napraviti teatar koji se neće naslađivati Gogoljevim tekstom. Ali istovremeno u njoj je bilo praktično operskih delova, i predstava se gradila kao partitura. Čak reči koje su izgovarali glumci probane su tako da se podudaraju sa određenim ritmom.

Između ostalog Gogoljeva proza lako može da se stavi na muziku. Dokaz za to je više od 10 opera na Gogoljeve sižee napravljenih u Rusiji u 19. i 20. veku.

Uz to Gogolj je smatrao da upravo pozorište može tako da utiče na čoveka da će se on promeniti nabolje. Jer to su njegove reči: Pozorište nije besposličarenje ako prihvatiš razlog da u njemu može da se smesti gomila od 5-6 hiljada ljudi i odjednom da se potrese istim potresima, zaplače istim suzama i nasmeje se istim smehom. to je takva katedra sa koje može mnogo da se kaže svetu dobra.

Olga Bugrova,