Ruski piloti i avijacija za oslobođenje Jugoslavije

Poslednjih dana aprila u ruskim gradovima u punom jeku je priprema za jedan od najvažnijih praznika u našoj zemlji – 9. maj, Dan pobede nad fašističkom Nemačkom. U novinama i časopisima, na radiju i televiziji tih dana pojavljuje se mnogo intervjua sa veteranim ovog rata, sećanja na događaje i ljude tog doba.

Kakva šteta što očevidaca, tim pre aktivnih učesnika Drugog svetskog rata svake godine ostaje sve manje. Time su vrednija njihova sećanja, knjige koje su napisali neposredni učesnici bitaka.

Autor knjige "Oni su branili Domovinu", Jevgenija Grišina, niz godina je sakupljala sećanja svojih saboraca i komandira 10. gardijske jurišne vazduhoplovne Voronješko-Kijevske divizije. Komandovao je divzijom Heroj Sovjetskog Saveza i Narodni heroj Jugoslavije Andrej Vitruk. I sama Jevgenija imala je prilike da ratuje na teritoriji Jugoslavije.

Ona je otišla na front sa treće godine moskovskog Energetskog instituta. Završivši kurseve mlađih vazduhoplovnih stručnjaka, postala je majstor za avionsko naoružanje. Možete da zamislite kako nežne devojačke ruke vešaju na bombarder teške bombe, raketne granate! To je bio ne samo težak, već i vrlo opasan posao.

A u oktobru 44. godine divizija u kojoj je devojka ratovala dobila je naredbu da se prebaci u Jugoslaviju.

Prvi jugoslovenski grad na našem putu bio je Vršac, koji se nalazi u podnožju brda Vršačka Kula nedaleko od rumunske granice, seća se Jevgenija Grišina. Sovjetski vojnici zajedno sa jugoslovenskim partizanima su razbili nemački garnizon u gradu Vršac i oslobodili ga nedelju dana pre našeg dolaska. Kako su nas toplo dočekali stanovnici grada! Zdravo drugari! Zdravo braćo! Hvala! – čuli smo prilikom susreta.

Uoči 20. oktobra 1944. godine za nas je počelo vatreno borbeno vreme – čitamo dalje knjigu Jevgenije Grišine. Oni su branili Domovinu. Leteli smo iznad Beograda, uništavali artiljerijske položaje fašista, koncentraciju neprijateljskih tenkova. A 20. oktobra 1944. godine zajedničkim dejstvima 3. Ukrajinskog fronta i Narodno-oslobodilačke armije Jugoslavije bio je oslobođen grad Beograd.

Ubrzo posle toga po Titovoj naredbi iz jugoslovenskih brigada bili su opozvani letačko-tehnički sastavi i upućeni na dodatnu obuku u diviziju Andreja Vitruka, u kojoj je ratovala sama Jevgenija Grišina.


Šesti lovački puk, potpukovnika Božidara Kostića


Sećam se, da su jugoslovenski piloti bili uglavnom stariji ljudi i kako se kaže, iskusni. Oni su brzo osvojili našu letačku tehniku i ubrzo zajedno sa našim pilotima, krilo uz krilo, leteli na bojeve zadatke.

Piloti-instruktori divizije Vitruka morali su da izvrše dvostruko težak zadatak. bilo je dana kada je broj bojevih letova dostizao 200. I posle toga trebalo je držati obuku. Sovjetski piloti su se šalili: treba utvrditi šta smo mi – borbeni odred ili školska ustanova? Ali svi su shvatali da oni sada pripremaju vazduhoplovne kadrove za Jugoslaviju. Udari po neprijatelju u završnoj etapi rata zahtevali su od pilota najveću napetost i odličnu bojevu veštinu.



Gledajući vazdušnu bitku koju je vodio jedan od jugoslovenskih pilota sa nemačkim asovima, komandir divizije Andrej Vitruk je primetio nesigurnost koja se pojavila na trenutak u dejstvima njegovog „učenika“. Kasnija brižljiva provera jugoslovenskih pilota je zabrinula Vitruka. Postalo je jasno da neke posade koje su želele da što pre krenu u boj bile su veoma obuzete efektnim, ali ne uvek proračunatim napadima. Usledio je ozbiljan razgovor sa instruktorima i sa učenicima. Iz greške jednog pilota bila je izvučena velika pouka za sve. Vitrukova deviza je bila: ne dopustiti ni najmanju grešku, jer iz male se rađa velika.

Sada smo se setili ove epozide kako bismo još jednom podsetili, podvulačim, da je bratstvo naših naroda ojačano ne samo uspesima i pobedama u ratu, već i svakodnevnim marljivim radom. Za svega pola godine vazduhoplovna grupa Andreja Vitruka je pripremila oko 4000 vazduhoplovnih stručnjaka, komanda grupe pomogla je Jugoslovenima da formiraju upravu vazduhoplovnog korpusa. Bilo je obnovljeno 14 i izgrađena 24 aerodroma.

Jugosloveni su nas nazivali „starijom braćom“. Naravno, to je laskalo. Ali nikada nismo zaboravljali na odgovornost pred našim slovenskim prijateljima ni na dug – svim snagama da im pomognemo da oslobode Balkan od fašizma. I sovjetski piloti nisu štedeli svoje živote.

Desilo se to krajem 1945. godine, čitamo iz knjige Jevgenije Grišine "Oni su branili Domovinu".

Dan je bio tmuran, ali dobijena je naredba da se hitno uzleti. Vodič, heroj Sovjetskog Saveza Ivan Alimkin, zajedno sa vazdušnim strelcem garde, starijim poručnikom Anisimovom prešli su liniju fronta u brišućem letu i leteli po pozadini fašista na maloj visini, osmatrali, fiksirali i gde je bilo moguće gađali grupacije neprijateljske tehnike. Posada se već vraćala nazad kada je Alimkin odjednom video krupno kalibarsko protivavionsko oruđe fašista. Rešio je da ga uništi. Preko radija je naredio pilotu Sergejevu da se vrati kući i da raportira o rezultatima izviđanja. A sam, uzevši visinu, preveo je avion u pikirajući let i počeo da gađa oruđe. Ali Nemci su otvorili vatru. Jedna od ognjenih trasa je probila motor aviona u kojem je bio Alimkin. Neprijateljsko oruđe je bilo uništeno. Ali i naš avion nije izašao iz pikirajućeg leta.

Poginulog pilota i strelca sahranili su u selu Bački Brestovac, gde je u to vreme bila bazirana divizija Viruka. Moguće da i danas nedaleko od centralnog trga može da se vidi obelisk kojim je obeležen grob heroja.

Naš narod čuva večito sećanje na heroje pilote koji su pali u borbi za slobodu i nezavisnost naše zemlje, – govorilo se u telegramu vlade ministarstva narodne odbrane Jugoslavije, kada je divizija Andreja Vitruka napuštala Jugoslaviju, ostavivši na poklon jugoslovenskoj armiji oko 250 bojevih aviona, drugu tehniku i naoružanje, gardisti vazduhoplovne grupe na čelu sa svojim komandirom generalom Vitrukom transportnim avionima su se vraćali kući. Svečan je bio ispraćaj vojnika pobednika.