Crnogorska rusofobija se nije isplatila – izostao je poziv u NATO

Najnovija izjava čelnika NATO alijanse, o tome da Crna Gora ipak neće dobiti očekivani poziv za učlanjenje u taj vojni savez, pokazuje da čak ni otvoreni rusofobski potezi neke balkanske zemlje ne utiru put do statusa saveznika Brisela i Vašingtona.

Naime, ako poslušno uvođenje sankcija Rusiji nije ubrzalo put Crne Gore u evroatlantskim integracijama, kako se tome nadalo rukovodstvo u Podgorici, onda je utoliko jasnije da ni eventualno srbsko priklanjanje zapadnim sankcijama Rusiji, ne bi ni za jotu približilo Beograd hladnom srcu evropskih birokrata. Podsetimo, u želji da prečicom iz „zadimljene balkanske krčme“ uđe u „fensi evropski kafić“, vlada Crne Gore je bespogovorno sledila odluke Saveta Evrope o uvođenju sankcija svom tradicionalnom slovenskom pokrovitelju Rusiji, pa je tako između ostalog zabranila ulazak na svoju teritoriju nizu visokih ruskih funkcionera.

Ta odluka da namerno pogorša odnose sa Rusijom je bila pogotovo bizarna zbog činjenice da su ruski turisti u Crnoj Gori - najbrojniji, a ruske investicije u crnogorsku privredu - najveće, jer čine čak jednu četvrtinu svih direktnih stranih ulaganja. Inače, predesednik Crne Gore Filip Vujanović je bio iskren kada je još nedavno bez ustezanja priznao da su uveli sankcije Rusiji zbog, kako je rekao, „ubrzavanja procesa pristupanja Evropskoj uniji“, te „zbog očekivanja da u septembru dobiju poziv za NATO savez“. Takođe, i crnogorski premijer Milo Đukanović je sankcije Rusiji obrazložio rečima da je važno da Crna Gora „dokaže NATO-u da je sposobna da zauzme svoje mesto u toj organizaciji“.

Međutim, koliko je bilo naivno takvo njihovo očekivanje, potvrdile su zatim najnovije reči generalnog sekretara NATO Andersa fog Rasmusena, koji je saopštio da od takvih nadanja barem zasad nema ništa, te da Crna Gora ni ove godine neće biti pozvana da uđe u NATO, čime je pokazao da čak ni rusofobija za balkanske zemlje nije baš uvek ček koji se može dobro unovčiti na Zapadu. U svakom slučaju, ako podgoričko rukovodstvo ni nakon odlučnog uvođenja sankcija istorijskom ruskom prijatelju i savezniku na nevidljivi mig Zapada, i svesnog kvarenja ekonomskih i političkih odnosa sa Ruskom Federacijom – nije za nagradu dobila taj metaforički komad papira na kome je kitnjastim slovima trebalo da bude ispisana formalna pozivnica za nešto što se naziva evroatlantskim integracijama, onda nije potrebna velika mašta i moć imaginacije, da bi se pretpostavilo da ni Srbija ne bi dobila baš nikakve „benefite“, kako se to kaže na evropskom novogovoru, ako bi na sličan način podlegla pritiscima i pridružila se besmislenim sankcijama uperenim protiv Moskve.

I zato, sva ona mišljenja koja povremeno provejavaju u srbskoj javnosti, a koja se svode na tumačenje da bi i zvanični Beograd na svom krivudavom putovanju fijakerom do Brisela trebalo da uskladi svoje poteze sa takozvanom „zajedničkom evropskom politikom“, gube iz vida činjenicu da se istom tom logikom iluzorno vodilo i crnogorsko rukovodstvo, doslovno tvrdeći - „da Crna Gora nije uvela sankcije Rusiji, ne bi dobila poziv za NATO“. Jer kako se sada videlo - sankcije su uveli, ali poziv je ipak bio samo nečije uzaludno radovanje.

Ratko Paić,