Putin menja taktiku

Na ukrajinskom pravcu Putin menja taktiku, a ne strategiju – to je osnovna poruka novih odluka ruskog predsednika.

Odustajanje Vladimira Putina od prava da rusku armiju upotrebi na teritoriji Ukrajine je, kako je i očekivano, izazvalo napad ljutnje onog dela ruskog društva koje je duboko doživljavalo sve ono što se dešava u ovom delu istorijske Rusije. Kažu, „opet otkačili Novorosiju“. Ustvari, sasvim su drugi razlozi za donošenje takve odluke.

Susret između predstavnika Ukrajine, Rusije, OEBS-a i predstavnika Donjecke i Luganske republike, održan u ponedeljak u Donjecku, završen je dogovorom o privremenom primirju – do 27. juna. I već u utorak, ujutru, uoči odlaska u Beč, predsednik Rusije se obratio Savetu Federacije sa molbom da se ukine odluka koja vrhovnom komandantu dozvoljava upotrebu ruske vojske na teritoriji Ukrajine. U Kremlju su to objasnili da je takva odluka doneta „u cilju normalizovanja i regulisanja situacije u istočnim regionima Ukrajine, kao i zbog otpočinjanja trostranih pregovora po tom pitanju“.

„Moja molba da mi se dâ takva odluka podneta je u trenutku dešavanja oko Krima, izjavio je Putin, u utorak uveče, na konferenciji za štampu u Beču. Naše oružane formacije iskoristili smo da bismo obezbedili slobodu izjašnjavanja žitelja Krima... I, hvala Bogu, na Krimu nije došlo do borbene upotrebe“.

Povlačenje odobrenja za upotrebu vojske, koje je važilo skoro četiri meseca, dovelo je do nove etape u borbi Rusije za Ukrajinu, isto kao i pokušaj da se organizuju mirni pregovori između Kijeva i Donjecka. Mirovni plan Putina može se u svakom trenutku srušiti, no to ne znači da ne treba pokušati da se on ostvari. U čemu je, ustvari, njegova suština? U regulisanju ukrajinske krize kako bi se SAD lišile mogućnosti da se utvrde u Ukrajini, pretvorivši je u antiruski mostobran. Građanski rat u Ukrajini je posledica februarskog dolaska proameričkih snaga na vlast, čiji je cilj brzi i nepovratni raskid Ukrajine sa Rusijom i njena anlantizacija. Sve akcije Putina posle 22. februara, kada je svrgnut predsednik Janukovič, bile su usmerene na rešavanje baš tog zadatka. Odobrenje za upotrebu vojske dobio je 1. marta, nekoliko dana pre nego što je postalo jasno da Krim ide u Rusiju (tj. odobrenje je bilo potrebno i za slučaj da odlazak Krima izazove protivljenje ukrajinske armije, što bi zahtevalo i otvoreno učešće ruske vojske u sukobu). Prisajedinjenje Krima je bilo samo deo borbe za Ukrajinu. Ono je jasno pokazalo Zapadu da Rusija neće ćutke posmatrati zahvat dela ruskog sveta, koji je samo zbog tragike događaja iz 1991. godine ostao izvan njega.

I ako su SAD i Evropa u početku bili ubeđeni da je zapadni vektor ukrajinskog puta garantovan od strane snaga koje su došle na vlast u Kijevu, posle Krima i damoklovog mača u vidu ruske armije taj njihov optimizam je bitno smanjen. Štaviše, Zapad je jednodušno priznao da sa Rusijom neće ratovati zbog Ukrajine i da joj neće pružiti nikakvu ozbiljniju vojnu pomoć.

Ali, Moskva i nije htela da ratuje sa Ukrajinom. Za nas je bilo važno da se kurs Kijeva promeni bez vojne intervencije, da se anglosaksonskim političarima ne pruži prilika da se raduju ratu sa Rusima koji su se našli na drugoj strani granice. To se moglo uraditi samo snažnim pritiskom – koristeći sve njegove oblike. Vojni, ekonomski, politički, informativni. Ukrajinska politička elita je morala da se uveri da će raspad Ukrajine biti cena za nastavak prozapadne politike – i za četiri meseca ta činjenica.se skoro potvrdila.

Ustanak u Novorosiji je bio odgovor na zahvat Kijeva od strane prozapadnih snaga i na prisajedinjenje Krima Rusiji. Pritom su razmere suprotstavljanja na Istoku Ukrajine u početku bile nedovoljne da bi se organizovao drugi, alternativni centar vlasti, da bi se u hodu stvorila druga, proruska, Ukrajina (svi znaju da Rusi sporo reaguju). Lokalne vlasti su bile slabe i prooligarhijske, represija iz Kijeva je bila u stanju da konačno uguši započeto vrenje. Samo je nezvanična podrška iz Rusije pomogla novonastalom proruskom antioligarhijskom pokretu u Donjecku i Lugansku da se učvrsti i počne da pruža realni otpor.

Glupo je govoriti o mešanju Rusije ili veštački izazvanom ustanku. Ruski narod je nemoguće podeliti veštačkom granicom, pošto je nemoguće odbiti pružanje pomoći braći pred potencijalnom pretnjom, čije razmere oni još ne shvataju i sami nisu u stanju da brzo organizuju odbranu od te pretnje. Nezvanična pomoć Rusije je rasla tokom poslednja tri meseca i dovela je do toga da su ustanici i dobrovoljci opstali pred napadima ukrajinske armije. Potvrda toga je nemogućnost da se ustanak fizički uguši i te je potrebno voditi pregovore – to je ono što je Rusija tražila od Kijeva i Zapada tokom poslednja dva meseca. Pravo na primenu armije je bilo jedan od važnih argumenata kojima su naši zahtevi potkrepljeni. Činjenica što se Putin nije koristio tim pravom objašnjava se sledećim:

Prvo – uspeh u jačanju otpora na Istoku Ukrajine. To je onaj teg koji ne pušta Ukrajinu na Zapad – posle toga jednostavno više nema potrebe za primenu armije. Rusija je svoju armiju faktički uvela u Ukrajinu, armiju otpora, tačnije, uveo ju je ruski narod i nema nikakvog osnova praviti razliku između Putina i naroda.

Drugo – uvođenje regularne vojske onemogućilo bi pokušaje Rusije da pocepa zapadni front, koji su protiv nas izgradile SAD. Demonstrirajući želju da se o budućnosti Ukrajine dogovori putem pregovora, Rusija jača one snage u Evropi, koje svih tih meseci koče pritisak anglosaksonaca koji zahtevaju pojačavanje sankcija i faktički prekid veza sa Rusijom. Povratak Ukrajine u našu orbitu mora se desiti bez kidanja veza sa Evropom – štaviše, on može postati instrument koji će nam omogućiti da oslabimo vezivanje EU za SAD što odgovara našim nacionalnim interesima u celini.

Treće – i najvažnije – uvođenje vojske na teritoriju Donjecke i Luganske republike u ovom trenutku ne rešava najvažnije pitanje za Rusiju: šta raditi sa ostalom Ukrajinom. Ako bi se radilo samo o prisajedinjenju Rusiji DNR i LNR (ili o njihovoj kvazinezavisnosti), vojska bi već odavno bila na granici sa Dnjepropetrovskom oblašću: Putinu takođe nije lako da gleda bombardovanje Slavjanska. Ali, to bi značilo faktičku podelu Ukrajine i gubljenje šansi za njeno preformatiranje i preorijentaciju. Američka vojska ne bi ušla u Kijev, ali, odvojivši Novorosiju, mi bismo se lišili mogućnosti da neposredno utičemo na unutarukrajinsku krizu. U meri u kojoj se ekonomska situacija (već najesen počeće da deluju norme evrointegracije, potpisivanje konačnog sporazuma naznačeno je na 27. jun - uvođenje tih normi Sergej Glazjev je nazvao ekonomskim samoubistvom Ukrajine) bude pogoršavala i jačala unutarpolitička borba, taj uticaj će samo rasti..

U slučaju očuvanja formalno jedinstvene Ukrajine i pregovora o njenom budućem uređenju (faktički konfederativnom) na fonu krize i pada životnog standarda sve više regiona juga i istoka počeće da se kreće u pravcu Novorusije. Upočetku ideološki, zatim i politički i tada će zahtev za neutralnom i federativnom Ukrajinom od strane većine stanovnika „nezaležne“ biti prihvaćen kao sasvim razumljiv.

Naravno, glavna borba za Ukrajinu odvijaće se na geopolitičkom nivou – ali mnogo će zavisiti od brzine i kvaliteta unutarukrajinskih procesa. Okrenuti Ukrajinu na stranu Rusije pomoću naše armije je, avaj, daleko složenije nego pomoću najgorčijeg, ali pravog leka – gladi. Glad, na koju Ukrajinu osuđuje raspad njene državnosti i ekonomije, izazvani antiruskom politikom njenih vladalaca.

Spoj ova tri faktora je i uzrok zašto Putin nije iskoristio odluku Saveta Federacije od 1. marta. To je postalo istorijski čin – od čega je i počelo „rusko proleće“, počelo je sabiranje ruskog sveta i otvoreni otpor anglosaksonskom globalizmu na svim frontovima. Taj otpor poprima najrazličitije oblike, koriste se najrazličitiji metodi. Sada su na redu diplomatske igre oko prinude na pregovaranje.

Za pritisak na Kijev Putin će koristiti sva tri vida sredstava koja su mu dostupna– ekonomska (gas plus trgovina), politička (uključujući i zainteresovanost Evrope da se u Ukrajini, u najmanju ruku, prestane sa pucanjavom) i, najvažnije, vojna. Porošenko shvata da će Novorusija, sada u položaju onog ko se brani, u slučaju nastavka vojne operacije od strane Kijeva, jačati znatno brže od kijevskih snaga. I pre ili kasnije preći će u napad...

Naravno, Kijev za sada nije spreman da Donjeck prizna kao stranu u pregovorima – ali u tome je sada i glavni međuzadatak Putina. I nema sumnje da će ga on ostvariti. Najverovatnije ne iz prvog pokušaja – isuviše je velika verovatnoća prekida primirja, Kijev se još uvek nije uverio u besperspektivnost rešavanja silom, a i SAD se ne mogu odmah smiriti sa neuspehom u pokušaju da unište ustanički Istok. Ali, čim Porošenko sedne za sto pregovora sa liderima DNR i LNR – nastaće nova etapa bitke za Ukrajinu. Nezavisno od toga da li se ona vodi vojnim ili političkim sredstvima, ona će se nastaviti, nezavisno od toga koliko će to trajati – Putin se nikada neće odreći od prava Rusije na Ukrajinu. Juče u Beču predsednik je to sasvim otvoreno i potvrdio:

„Ukidanje ove odluke o odobrenju za primenu sile uopšte ne znači da mi nemamo nameru da pratimo to što se tamo dešava. Naravno, mi ćemo uvek štititi i etničke ruse u Ukrajini i onaj deo ukrajinskog stanovništva, ukrajinskog naroda koji oseća svoju neraskidivu, ne samo etničku, kulturnu i jezičku vezu sa Rusijom, koji oseća sebe delom širokog ruskog sveta. I mi ćemo, ne samo pažljivo pratiti, već i na odgovarajući način reagovati. Nadam se da oružane snage za to neće biti potrebne“.

Autor: Pjotr Akopov