Kosovo – „Sveta zemlja Srbska“

„Dva se carstva zadobiti ne mogu. Dva suprotna carstva. Ili nebo ili zemlja, ili telo ili duša. Dva se gospodara ne mogu služiti. Ili Hristos ili Hristov supostat – protivnik. Ne može se putovati na dva suprotna puta. Ili niz vodu ili uz vodu. Ili tesnim putem u nebesko carstvo ili širokim u propast“ – pisao nam je Sveti Vladika Nikolaj dok je nemoćno i nepravedno tamnovao moleći se za duhovno spasenje srbskog roda, tadašnjih i budućih generacija, proričući i ovo beznađe u kojem svojevoljno i odlučno tonemo.

Živimo u teškom i brzom vremenu, potpuno predani materijalnim sredstvima i dobrima koje nam nudi ovozemaljski svet. Izloženi hladnim vetrovima modernog doba, pogubljeni u „blagodatima“ savremenog sveta, smeteni na raskršću puteva kojim krenuti i kuda poći.

I tako nam taj novi način života istovremeno i daje i oduzima mnogo. Mnogo manje pruža, a mnogo više uzima. Olako prepušteni zaboravu svega onog što je našim dalekim precima bilo sveto i važno, a koji ispisaše stranice ponosne i slavne istorije. Setimo se starog Nemanje – Sv. Simeona, začetnika loze Nemanjića, i sina mu Save – „duhovnog oca srpske nacije“, Cara Lazara i Kosovskog boja, Miloša Obilića i drugih srbskih vitezova, Karađorđa, Njegoševog Kosovskog Zaveta...

I ovog leta Gospodnjeg, dok slavimo ime tvoje, Sveti Velikomučeniče Lazare, milostivi Kneže srbski, koji si u beznadežnoj borbi i stradanju, izvojevao večnu slavu, pokazujući i nama „deci ovog veka“ putanju do nebeskog carstva. Uzdigao si se u neprolazne visine, nastanio u rajske bašte, pobedio smrt i tamu. Kao verni sluga Hrista- Boga našeg, pridobio slavu koja traje, i trajaće do svršetka sveta. Kao putovođa smernih i čestitih, vojskovođa hrabrih i odanih, duhovnik grešnih i pokajanih, postavitelj kamena temeljca Zavetu, kojeg su sledili tvoji verni naslednici, na kojem su se klanjali i zaklinjali. Na mestu, natopljenom srbskom krvlju, na kojem vera pobeđuje neveru, gde i do današnjih dana rastu i cvetaju crveni božuri, na ravnom i prostranom - Kosovu polju.

Ne, nećemo zaboraviti, nećemo prestati da te volimo i da se molimo za tebe sveta zemljo srbska. Kosovo – to nije samo reč, imenica iz školskih udžbenika, pojam iz pročitanih knjiga, tema davno ispevanih pesama, parče zemlje na Balkanu... Kosovo – to je nešto mnogo skuplje, jače, vrednije... „Mesto sa kojeg se Srbija penje u nebo...“ – dirljivo reče Carica Milica vekovima unazad, mesto stradalnika i mučenika, najvećih svetinja, mesto na kojem se nalaze vrata naše otadžbine, mesto na kojem počinje Srbija...

Mesto na kojem borba za „krst časni i slobodu zlatnu“ vekovima ne jenjava, koje danas čvrsto i prkosno gaze, na kojem se rađaju i podižu tuđinova deca, čuje se gromki smeh i vesela pesma nekih stranih devojaka i momaka, odjekuju jecaji ostarelih srbskih majki, zvone zvona praznih i opustelih manastira...

I juče, i danas u ovom trenu, a možda i sutra dok nemo i nepomično stojimo, ćutimo, čekamo nešto i nekog, dozvolimo malo sebi i svojoj poljuljanoj, malaksaloj duši, da se bar delimično seti naših vršnjaka, roditelja, dece... Namučenih i napaćenih Srba rasutih po Kosovu, starih i nemoćnih, prognanih i izbeglih i svih onih koji trpe patnje, njihovih neprospavanih noći i svakog narednog bojažljivog jutra. Da li ovo nastupajuće leto može uneti i malo topline u ta tugom premrzla tela, da li će se čuti kako stare gusle gude, kako plače naša nejač, da li neko zna gde, u kome, i pod kojim nebom kuca hrabro srce Jovanovo...? I tako u nedogled, u beskonačnost, u more pitanja smeteno i stidljivo tonemo, a odgovora sve manje, ni na vidiku, ni na pomolu.

Tamno i maglovito junsko jutro se rađa, rađa još jedan Vidovdan, davno iznedren i satkan krvlju i stradanjem predaka, rađa se kako bi istina i dobrota zablistale u nama i oko nas. Živeći u srbskom narodu kao dan herojske žrtve, Vidovdan pamtimo po Boju na Kosovu, viteškom polaganju glave za reč, preziranju ovezemaljskog i poklonjenju nebeskom carstvu, duhovnom i moralnom vaskrsenju ali i pomračenju sopstvene slobode kobnom neslogom i zlom izdajom. Neslogom i izdajom koja nas je kroz dugu istoriju proždirala, bacala u ništavila, što nas i sad jede i suši, zbog koje robujemo i tamnujemo. Vidovdan nam pravi i pušta potoke bistre vode kako bi oprali gordost, suze i rane sa sramnog lica svog, okrepljuje, nadahnjuje, održava...

Nije lako ploviti uzburkanim morem, ostati nepoljuljan na snažnoj oluji, ići uz brda i stene, hodati po blatu i na kiši, nije lako opredeljenje za uzani put do nebeskog carstva, nije lako biti Srbin. Nije lako, ali je časno i ponosno pripadati rodu pravoslavnom, ljubiti i služiti jedino i samo Boga, biti i najmanji delić nebeske Srbije.

Pođimo putem davnih nam predaka, drumovima kojim su veliki heroji i vitezovi koračali, zaplovimo dubokim morima s verom u Boga i Svetog Savu, čujmo poruke naših svetih otaca, pogledajmo u juče, u vekove prohujale, da nam lakše bude danas i sutra. Oslušnimo još jednom reči Svetog nam Nikolaja gde kaže: „Birajte Srbi: Život ili smrt, čast ili sramotu, svetlost ili tamu, Boga ili đavola. Birajte. Birajte ili Hrista ili Barabu. Od tog izbora zavisila vam je sva vaša prošlost. Od tog zavisiće i budućnost“.
 

o Vidovdanu, 2014,

Nataša L.

Johanesburg