Ono što za Norvešku i Britaniju nije dobro, Srbiju će „usrećiti“

Nedavno je srbskim informativnim prostorom prostrujala vest da su evropske integracije Srbije zdušno podržale čak i one zemlje koje nisu deo Evropske unije, kao i one koje upravo ovih dana bukvalno izjavljuju da se nalaze „u ratu sa Evropskom unijom“ i otvoreno planiraju svoj „raskid braka“ sa briselskom zajednicom država.

Iz takvog njihovog šizofrenog ponašanja proističe nedvosmisleni zaključak da te države podržavaju Srbiju baš u onome, u čemu ni same ne žele da učestvuju. Naime, prvo je ministar spoljnih poslova Norveške Berge Brende u protekloj poseti Beogradu više puta ponovio stav da Norveška, iako nije članica Evropske unije, podržava proces evropskih integracija Srbije i smatra da će „članstvo u Uniji unaprediti njen ekonomski razvoj“.

Međutim, kada je reč o samoj Norveškoj, onda situacija stoji donekle drugačije, s obzirom da su se građani te kraljevine već dva puta do sada na referendumu većinski izjasnili protiv pridruživanja Evropskoj uniji, a nema naznaka da će se takvo raspoloženje Norvežana promeniti i u budućnosti. Naravno, razlog za njeno odbijanje da se potčini Briselu, leži u činjenici da bi Norveška, kao vrlo bogata zemlja, imala od toga više štete nego koristi, budući da bi morala više da daje u zajedničku kasu, nego što bi mogla iz nje da uzima. Zbog takve mogućnosti slobodnog izbora joj je otvoreno pozavideo i srbski šef diplomatije Ivica Dačić, rekavši doslovno „da bi voleo da je Srbija kao Norveška i da ne mora da bude članica Evropske unije, ali da nažalost nema tu privilegiju“, čime je aludirao na to da je Srbija po bogatstvu i životnom standardu sušta suprotnost Norveškoj i da kao takva valjda nema drugu alternativu. Pa ipak, ako je tom prilikom nešto ispustio iz vida, onda je to činjenica, da iz različitih razloga, i vrlo bogate zemlje poput Norveške, kao i vrlo siromašne poput balkanskih, podjednako imaju razloga za podozrivost prema Briselu, s obzirom da Evropska unija funkcioniše po principu narodne izreke – „što ne platiš na mostu, platiš na ćupriji“.

Inače, još upečatljiviji primer je onaj sa Velikom Britanijom, čiji novi ambasador u Beogradu je nedavno takođe izjavio da zvanični London podržava evropski put Srbije, uprkos kontradiktornoj činjenici da je tamošnji premijer Dejvid Kameron pre nekoliko dana upozorio, ni manje ni više, nego da se Velika Britanija od sada nalazi „u ratu sa Evropskom unijom“.

On je to po pisanju lista „Dejli Mejl“ izjavio povodom guranja na mesto predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera koji se zalaže za federalizaciju Evrope, zbog čega je razljućeni i razočarani britanski premijer zapretio u Briselu da bi to moglo naterati njegovu zemlju „da izađe iz Evropske unije na zadnji izlaz“, kako se doslovno izrazio, te istakao da će se uvek boriti za interese svoje zemlje. Dakle, već u ovom kratkom osvrtu na dva nedavna primera, možemo uočiti da su Norveška i Velika Britanija podržale Srbiju na bespogovornom putu učlanjenja u Evropsku uniju po svaku cenu, iako one same kao odgovorne države štite svoje sopstvene nacionalne interese do te mere da prva od njih nije nikada ni ulazila u to „vrzino kolo“, a druga se sprema da izađe iz njega, makar i zbog toga što joj se ne sviđa jedan funkcioner u Briselu. Drugim rečima, ono što njima samima nije dobro, Srbiju će navodno „usrećiti“. Pa makar to Srbiju koštalo Kosova, političkih ucena, ekonomskog suvereniteta, i koječega još.

Ratko Paić,