Putinov plan je Novorosija bez ispaljenog ruskog metka i to mu za sad - ide od ruke

Nije trebalo ni sumnjati kako će predlog Vladimira Putina Savetu federacije RF od 24. juna da se ukine ranije dato pravo na odluku o upotrebi oružanih snaga u Ukrajini, kod jednog broja zapadnih autora biti promutačen kao „slabost Rusije” i „povlačenje Putina”.
        
U jednom zapaženom članku na srbsko-hrvatskom govornom području autor ide i dalje, pa tvrdi kako se radi o geopolitičkom porazu, navodeći: „Da li je ovo ruski poraz u jednom ogromnom geopolitičkom sukobu koji je daleko veći od samog sukoba unutar Ukrajine? Dakako, ovakav ishod se može interpretirati na bezbroj načina – ali, ako je cilj Rusije bio sprečiti da granica sa Ukrajinom u bliskoj budućnosti postane granice sa NATO-om, onda jest – ovo je veliki i donekle očekivani ruski poraz.”
       
 Naravno, uvek je nezahvalno baviti se procenama u ovakvim situacijama. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što je nemoguće predvideti sve faktore, unutrašnje i spoljne, koji mogu uticati na razvoj krize. Moguće je da na kraju Rusija u velikoj geopolitičkoj bici koja se vodi u istočnoevropskom pojasu bude poražena. Međutim, to što može biti je jedno, a ono što se dešava u ovoj fazi ukrajinske krize je nešto sasvim drugo.
        
Tvrditi kako se u ovom trenutku radi o „slabosti” ili „povlačenju” Rusije - nije na mestu. Još je manje na mestu tvrdnja o „očekivanom ruskom porazu”. Da ponovim: ako razvoj situacije bude takav - može doći do ruskog poraza, ali dosadašnji razvoj ne ukazuje da će do njega doći. Čak naprotiv.
        
Da bi se ukrajinska kriza posmatrala iz pravog ugla, najpre je neophodno upozoriti da su je SAD spremale dugo i strpljivo. Iz više razloga, u Ukrajini se pojavilo plodno tle za razvoj antiruskog raspoloženja i to zapadne službe nisu mogle da propuste.
       
 U Kijevu se radilo pune dve decenije i po horizontali i po vertikali. Dotle, da je čak i pobednica „Evrovizije”, pevačica Ruslana, bila pozivana na brifinge u centrali NATO-a na briselskom Bulevaru Leopolda III tokom 2006. godine.
       
 Još jedan ilustrativan primer o „dubinskom radu” zapadnog faktora: za uvlačenje Ukrajine u „zapadnu orbitu” iskorištena je i njena zajednička kandidatura sa Poljskom za organizaciju Evropskog prvenstva u fudbalu 2012. godine. Ovo nije bio samo projekat koji se ticao predstavljanja Ukrajine kao „dela civilizovane Evrope” i pokušaj infrastrukturnog povezivanja sa Poljskom, već je imao i svoju konkretnu bezbednosnu dimenziju.
       
 Dobro organizovane i visoko motivisane navijačke grupe ukrajinskih fudbalskih klubova su tokom 2012. „detaljno obrađene” i danas predstavljaju regrutnu bazu za Desni sektor i nacionalnu gardu Ukrajine.
       
 Za čitaoce na postjugoslovenskom prostoru ovo nije ništa novo. Već je viđeno u Srbiji i Hrvatskoj početkom devedesetih. Zbog svega ovoga, mnogoborojni nezvanični izvori iz Moskve tvrde kako je „ustanak u Kijevu” planiran da bude podignut još pre četiri godine. Samo se čekao pogodan trenutak.
        
Kada je konačno dočekan, SAD su pokušale da izvedu dugo pripreman „blickrig” i proterivanje Viktora Janukoviča iskoriste za uspostavljanje potpune kontrole nad celom teritorijom Ukrajine.
       
 Sedam meseci posle otvaranja ukrajinske krize jasno je da SAD u svojoj nameri nisu uspele. Kontrola nad Ukrajinom nije uspostavljena, niti vojna, niti institucionalno-politička. Krim je postao sastavni deo Ruske federacije, na teritoriji Donjecke i Luganske oblasti je proglašena Narodna republika i tamo besni građanski rat, a u Zaporožju, Odesi, Harkovu i Dnjepropetrovsku je stanje vrlo napeto, pa se prividna stabilnost jedva održava zahvaljujući nategnutim dogovorima lokalnih uticajnih grupa.
       
 Svakako, posle dešavanja na „Evromajdanu” do destabilizacije jugoistoka Ukrajine bi došlo, ali ne treba uopšte polemisati da li se Rusija umešala da ovaj proces podstakne. Rusiji je imala interes da to uradi, a sve češćim zahtevima za formiranjem Novorusije kao teritorijalne celine jasno je i zbog čega.
        
Odluka Saveta federacije da se daju odrešene ruke Vladimiru Putinu za korišćenje oružanih snaga u Ukrajini od 1. marta imala je svoju funkciju. Ruske oružane snage na istočnoj ukrajinskoj granici su omele izvođenje američkog „blickriga” i doprinele boljem organizovanju ruskog faktora u jugoistočnoj Ukrajini. Inače, treba i podvući da je ruski faktor u Ukrajini bio potpuno neorganizovan i prilično zatečen razvojem situacije.
        
Sve su prilike, sa njihove strane se očekivalo pokretanje još jedne „narandžaste revolucije”, ali se nije računalo da posledice po interese (pro)ruskog stanovništva mogu biti veće od onoga što se već desilo posle izbora 2004. Dakle, bilo bi to neprijatno, ali se sa tim moglo živeti.
        
Kritičan trenutak u kojem je trebalo doneti odluku da li upotrebiti ili ne ruske vojne snage, najverovatnije je bio 15. aprila, kada su jedinice regularne ukrajinske vojske napale Kramatorsk. U tom trenutku je bilo teško predvideti da li se pobunjenici u Donjecku i Lugansku mogu suprotstaviti ukrajinskim snagama.
        
Slom ove dve oblasti bi doveo do dramatičnog pada ruskih akcija na jugoistoku i učinio formiranje Novorusije nemogućim.
        
Inače, kada je već reč o ruskoj vojnoj intervenciji, važno je napomenuti dve stvari.
       
 Prvo, to je očigledno bio i rezervni plan SAD za razvoj ukrajinske krize. Ukoliko ne uspe „blickrig”, onda uvući Rusiju u direktan konflikt. Time se Rusija uspešno predstavlja kao agresor, pa se evro-atlantski blok homogenizuje. Antiruska propaganda na globalnom nivou jača i SAD vraćaju svoje poljuljane ili izgubljene pozicije kako u srednjoevropskom, tako i u istočno-mediteranskom i kavkasko-kaspijskom pojasu.
        
Srednjeročno, ovo donosi i potpuni ekonomski slom Rusije, što američkom kapitalu otvara vrata za neslućene profite. Ukratko, američka globalna dominacija se produžava za još nekoliko decenija, moguće i čitav vek, sa Rusijom kao kolnijalnim posedom „Velikog Zapada”.
        
Drugo, ruske snage u Ukrajinu ne bi ulazile samo zbog Donjecka i Luganska. Ukoliko bi Rusija intervenisala, onda bi verovatan ratni cilj bilo vojno zaposedanje jugoistoka Ukrajine. Sa jedne strane, radi se o teritoriji većoj od nekadašnje SFR Jugoslavije, pa je pitanje da li bi i kako ruska vojska ovoliki prostor mogla da kontroliše. Pogotovo u uslovima kada je ruski faktor u ovom delu Ukrajine bio politički potpuno paralisan. Sve su prilike, ovo bi za Rusiju mogao da postane „novi Avganistan”, sa nesagledivim posledicama. Sa druge strane, ovako krupan poduhvat bi ujedinio heterogenu političku strukturu u ostatku Ukrajine i dugoročno je orijentisao protiv Rusije.
        
Bez obzira što se u ovom trenutku čini kako su vlasti u Kijevu jedinstvene u postavljanju protiv Kremlja, stvari se mogu brzo promeniti kako se kriza bude razvijala.
        
Zavisnost Ukrajine od ruskog tržišta i ruskih energenata je ogromna. Iako je geopolitički prioritet Rusije vezan za formiranje Novorusije, teško je očekivati da će se Putin tako lako odreći pojedinih delova na desnoj obali Dnjepra, pre svega Kijeva. Ukoliko ih je nemoguće vojno ili politički kontrolisati, onda je sasvim moguće održati zavidan uticaj.
       
Pošto se od tada do danas ispostavilo ne samo da pobunjenici mogu da se suprotstave, već i da nanose velike gubitke snagama koje ih napadaju, bili to plaćenici iz profesionalnih vojski, dobrovoljci iz Nacionalne garde ili ono malo ukrajinskih vojnika iz redovnog sastava koji prihvate da izvrše naređenje, Rusija nema neke preterane potrebe da vojno interveniše. A bez obzira koliko to odvratno zvučalo, ponašanje vojnog vrha u Kijevu i udari na civilne ciljeve u odmetnutim mestima samo su išli u prilog Rusiji.
       
Kao što je otcepljenje Krima bilo poluga za kontrolu stanja u Donjecku i Lugansku, sada se razvoj situacije u ove dve oblasti koristi kao poluga za postepeno preuzimanje kontrole u celoj Novorusiji.
       
U prilog ovoj tezi idu i dešavanja od 24. i 25.06, u danima kada je sastavljan predlog predsednika Rusije Savetu federacije. Najpre je Vrhovni savet Donjecke narodne republike usvojio zajednički Ustav Novorusije, a zatim su premijer DNR Aleksandar Borodaj i kopredsednik Narodnog fronta Novorusije Oleg Carjov uputili svoje zahteve za prekid vatre Petru Porošenku.
       
Istovremeno kada je ovaj zahtev poslat iz Donjecka u Kijev, predsednik Rusije je na konferenciji za štampu u Beču izjavio kako smatra da se ne mogu razoružati pobunjenici na istoku Ukrajine, dok se isto ne uradi i sa paravojnim formacijama na zapadu zemlje.
      
Putinov plan je da preuzme suštinsku kontrolu nad jugoistokom Ukrajine bez ispaljenog metka i to mu do sada ide od ruke.
       
 (sledi nastavak)
 

Autor: Dušan Proroković