Seksualni aspekti evroatlantskih odnosa

Sigmund Frojd je tvrdio da je sklonost prema uličarskom izražavanju misli svojstvena ljudima kod kojih postoji kompleks niže vrednosti ili koji su vrlo nemoralni. Teško je reći  šta je od te dve osobine nateralo pomoćnicu državnog sekretara Viktoriju Nuland da svoj odnos prema evropskim saveznicima SAD izrazi psovkom, ali sama težnja gospođe Nuland da se ruga rukovodstvu Evropske unije koristeći seksualne psovke teško da je bilo koga začudila. SAD se na taj način ponašaju prema svima; jednostavno – kada se radi o saveznicima takav odnos se diplomatskom etikecijom i zaklinjanjem u večito prijateljstvo vešto krije.

Istina, ima posmatrača koji su u ponašanju Viktorije Nuland videli nastavljanje i razvoj tradicija američke politike još od vremena predsednikovanja Bila Klintona. Kako se sećamo, Bil je bio sklon mešanju seksa i politike, zbog čega je i sagoreo. Međutim, ne moraju samo Amerikanci da  određuju seksualne aspekte međunarodne politike. Kako se ispostavilo, njihovi saveznici iz Varšave to čine podjednako dobro… A to je otkrio, sa velikim ponosom, ne neki poljski nezaposleni radnik, već lično ministar inostranih poslova Poljske, Radoslav Sikorski. Vašington je ostao zapanjen zbog prisluškivanja ministra, koje je „uliveno“ u medije. Jer jedna je stvar kada smatraš da si apostol demokratije sa maslinovom grančicom u ruci, a sasvim druga kada tvoj verni, kako se ono kaže – robić, izjavi da tvoju misiju smatra za prisilni oralni seks koji ne donosi ništa, osim neprijatnosti. Jer to uopšte nije ona seksualna interpretacija transatlantskih odnosa o kojima  mašta Vašington. Posebno je uvredljivo tako nešto čuti  od borbene poljske šljahte koja sa ponosom drži „stražu na Visli“. Jer izgledalo je da su se Vašington i Varšava odavno  slili u uzajamnoj i seksualno pravilnoj ljubavi. Kad odjednom – eto ti!

Kažu  da su izjave Sikorskog na  ručku u restoranu  samo   kap u moru izjava koje nisu za priču, a koje se na glavu  štraftasto-zvezdanog gazde  izlivaju iz usta poljskih saveznika. Jednom rečju - tajni verbalno-seksualni život evroatlantskih partnera traje, pa kako onda da se ne prisetimo Monike Levinski. Jer, po Radoslavu Sikorskom, Poljska je u položaju Monike.

Uostalom, pošto je već sebi dozvolio, Sikorski se dotakao i britanskog premijera Devida Kemerona, koga je okarakterisao (prirodno -  rečima koje nisu za štampu) i kroz njegovu ličnost premijera, i kroz njegove postupke.

Dok su u Vašingtonu ošamućeno ćutali razmišljajući kako da prokomentarišu skandal bez mata, zapadni mediji su požurili da u njemu vide „ruku Moskve“. Pa kako bi i moglo bez nje? „Iza prisluškivanja Sikorskog je Moskva?“ – postavlja sebi pitanje posmatrač  The Financial Times   Gideon Rahman. I odgovara sam sebi: „Ko može da ima snage i iskustva da tokom godine znalački prisluškuje više varšavskih restorana,   a da  istovremeno ima i motive za objavljivanje prisluškivanog?“ Odgovor koji se sam po sebi nameće, a koji se zasniva isključivo na indirektnim dokazima krivice: „Naravno – ruska obaveštajna služba“. Posmatrač se prisetio i „curenja“ razgovora Nulandove. „A sada Sikorskog dovode na sličan način u vrlo neugodnu poziciju. Baš kao i Nulandovu, i njega su sačekali kada je u privatnom razgovoru psovao saveznika. Za Ruse su i Nulandova i Sikorski vrlo primamljivi ciljevi jer su se istakli u pozivima da Zapad treba  oštro da reaguje na postupke Rusije u Ukrajini. “

Šta da se radi – ljudima kao Rahman dokazi nisu potrebni. Kako se ono kaže: sam se uzbudio – sam se zadovoljio! „Varšavgejt potresa Poljsku“ – saopštava Daily Beast, konstatujući da se posle navedenog više razotkrivanja poljska vlada našla u obruču, da su poljsko-američki odnosi pretrpeli veliku štetu, a da cela Poljska bruji od konspiroloških izmišljotina.

„Izvanredan primer kako Rusija seje razdor  u zapadnim vladama i među njima, pojavio se još u februaru“ – pišu novine, podsećajući na  „curenje“ audiosnimka Viktorije Nuland.

Međutim, ovog puta igranje sa „rukom Moskve“  ipak nije prošlo.  Informacija je naterala Poljake da priznaju da „curenje“ informacija predstavlja rezultat unutarpolitičke borbe rukovodećih krugova Poljske i pojavljivanje onih snaga koje ne pozdravljaju proamerički kurs vlade. Američki gazda je od Varšave napravio toljagu kojom u dijalogu sa Evropskom unijom i sa Moskvom sa apetitom zamahuje. Ali naći se u ulozi toljage ponekad može da zaboli i to je onda sadomazohizam. Zato – da li uopšte treba da se čudimo leksici Sikorskog, kada on dok diskutuje o američkom savezniku, u privatnom razgovoru, ne štedi   pikantne reči?

Zbog toga takođe ne možemo a da ne obratimo pažnju na još jednu specifičnost prestoničkog života Poljske. Skandal je pokazao da je većina centralnih varšavskih restorana ozvučena, i da nema političara koji bi mirno mogao da, dok sedi u njima, izgovori svoje mišljenje o životu. Kao dokaz služi činjenica da su praktično istovremeno mediji izbacili ceo niz snimaka razgovora ne samo Sikorskog, već i drugih rukovodilaca. Objavljeni su materijali, koji kompromituju rukovodioca Nacionalne banke Poljske Mareka Beljkua, ministra unutrašnjih poslova Bartolomeja Senkeviča, bivšeg sekretara za štampu vlade Poljske Pavla Grasa, ministra državne imovine Vlodzimeža Karpinjskog, bivšeg ministra finansija Jaceka Rostovskog. A dobar deo njih je snimljen u restoranima. Zbog nelegalnog prisluškivanja poljsko tužilaštvo je počelo istragu  u kojoj se našlo 10 najvažnijih ministara.

Proizilazi (ako je verovati Frojdu) da poljska politička klasa ne samo da pati od kompleksa niže vrednosti i ne samo da je odlikuje nizak moralni nivo, već i da živi po zakonima džungle. Ali –  ni to nije ono najvažnije! Zbog skandala koji se razbuktao poljski parlament je održao glasanje o poverenju vladi, i dobio rezultat: vladi treba da se veruje!

Eto tako je na nivou najvišeg zakonodavnog organa Poljske Republike potvrđeno da izjave  Radoslava Sikorskog koje su otkrile specifični seksualni aspekt odnosa Poljske i SAD  odgovaraju stvarnosti.

Autor: Dmitrij Sedov