RISI: Ukrajina i argument sile 1. deo

Glasačka geografija Ukrajine dobila je toliko stabilne granice da su one već postale deo samosvesti stanovnika dva dela te zemlje.

Može se govoriti o formiranju dve političke protonacije – uslovno, zapadnoukrajinske i istočnoukrajinske. Osim toga, stepen njihove različitosti toliko je visok da svi predlozi o federalizaciji države nailaze na uverenost vlasti u njihovu pogubnost za zemlju.

Gotovo niko ne veruje da će federativna Ukrajina moći da očuva svoje jedinstvo. Kao garancija postojanja države zato im se čini unitarni model koji blokira politička ispoljavanja regionalnih posebnosti. Ta strahovanja nisu neosnovana, jer su dva dela zemlje veoma različita.

Tokom poslednjih godina, Ukrajina opstaje zahvaljujući uticaju političkog klatna Istok-Zapad.

Kako se u sistemima demokratije dve partije prilagode jedna drugoj zato što imaju šanse za pobedu na sledećim izborima, tako su i ovde dve polovine države prihvatale mogućnost koegzistencije upravo zbog toga što su na vlast dolazili ili istočni ili zapadni predstavnici. Ipak, to klatno se suviše zaljuljalo i sistem se pokazao nestabilnim.

Slom oba uslova za postojanje jedinstvene Ukrajine desio se 2014. godine.

Na vlast su došli ljudi koji nemaju nameru da se obaziru na posebnost drugog dela zemlje i koji otvoreno izjavljuju da žele da uguše njegovo pravo. Ali, samo njihovo raspoloženje nije slučajno već je izazvano promenom spoljnih okolnosti.

Još krajem 2009. Rusija je počela da naglo razvija svoju spoljnu politiku sa orijentacijom na zbližavanje sa Zapadom i na stvaranje „zajedničkih prostora” za integracione projekte na postsovjetskom prostoru, za obnavljanje starih veza i formiranje samostalnog centra sile u „multipolarnom svetu”.

Istovremeno Evropa je u svom širenju došla do rešenja pitanja o formi učešća Ukrajine u tom procesu. Povezanost ukrajinskog tržišta sa EU pokazala se kao veoma aktuelan zadatak, a u svetlu američkih inicijativa, na novom nivou transatlantskog zbližavanja.

Momentalno učešće u dva projekta integracija nije moguće, ali su i pokušaji da se sačuva neutralan položaj bili neuspešni.

Zapad je postavio zahtev Ukrajini da se jasno opredeli. Kijev je izgubio uslove za sprovođenje višesmerne politike, a na vlast su došli ljudi jasne geopolitičke orijentacije. Ta orijentacija iznuđuje rušenje sistema meke koegzistencije dva dela zemlje: Jugoistok se mora politički ugušiti, a njegov glas ne sme da utiče na politiku države.

Međutim, dovesti polovinu zemlje u takvo „rasadno” stanje prdstavlja nerealan zadatak.

Tako je Ukrajina došla do krajnje linije svog postojanja: narušeni su svi uslovi za očuvanje njenog jedinstva i sada za to postoji samo jedna vrsta argumenta – sila.

Pitanje je u tome koji regioni će moći da se slome, a koji će umeti da se suprotstave i ostvare samoopredeljenje putem odvajanja od Ukrajine.

Kijev nema snage da zadrži čitav Jugoistok zemlje, pa i ne treba: potpunu prevagu zapadnog vektora moguće je postići samo radikalnim izmenama međusobnog odnosa elektorske težine dva dela zemlje.

Otcepljenje Krima svakako nije ulazilo u plan ni nove kijevske vlasti ni njenih zapadnih pokrovitelja. Međutim, otcepljenje dve istočne oblasti za njih je – ona idealna varijanta kojom geopolitički izbor postaje zagarantovan stavljanjem jugoistočnog stanovništva u položaj manjine, a odnose sa Rusijom u status neprijateljskih. Ipak, velika je opasnost gubitka i čitavog Jugoistoka – tako će Ukrajina postati relativno mala, ekonomski slaba i malo značajna država za međunarodnu raspodelu snaga.

Garancija uspeha krajnje prozapadnog Kijeva je u – pasivnosti stanovništva „pogrešne” polovine zemlje. Postoje sve osnove da se na to računa. Te polovine uopšte nisu jednake.

Snaga prozapadnog dela zemlje je u tome što, zapravo, taj deo i jeste Ukrajina u onom smislu te reči, koji je utemeljen u ideologiji ukrajinstva. Tu je široko rasprostranjena upotreba ukrajinskog jezika i potpuno dominira ukrajinska samosvest. Tu su nacionalistički raspoložene elite i nacionalno svesno stanovništvo. A oni se agresivno odnose prema Jugoistoku, jer jedina garancija dugotrajnog opstanka Ukrajine jeste – njegova potpuna ukrajinizacija, odnosno što brže uništenje njegove kulturne posebnosti.

A sam Jugoistok je nešto nalik na manje-Ukrajinu. Tu ne postoji svoja posebna samosvest, nema nacionalnog načina mišljenja i mesnih patriotskih elita. To su samo teritorije nedovoljno angažovane u stvari izgradnje jedinstvene ukrajinske nacije.

Većina njihovog stanovništva smatra sebe Ukrajincima – to je navika koju je uvela sovjetska nacionalna politika. Ipak, oni slabo znaju ukrajinski i radije govore ruski jezik, uz to ispoljavaju i otvorenu antipatiju prema došljacima iz najviše ukrajinizovanih regiona zemlje – iz Galicije.

Oni nisu „druga nacionalnost” i ništa ne predlažu kao zamenu. To su oblasti naseljene denacionalizovanim ruskojezičnim Slovenima.

Nedostatak sopstvenog identiteta, svog političkog projekta Jugoistočne Ukrajine veoma je primetan i na nivou simbola: na primer, Galicijac.unijat za praznik oblači patriotske široke pantalone i govori da je on kozačkog roda i to više nikom ne izgleda čudno, iako su kozaci bili pravoslavni ratnici koji su se borili sa unijom i živeli u potpuno drugim zemljama – onima koje su danas ruskojezične i pozitivno raspoložene prema Rusiji.

Ali, čak i kad njihov kandidat pobedi na izborima, ideološki nastavlja da dominira taj isti prerušeni Galicijac.

Ukrajinska vlast neizbežno ima antiruski karakter budući da je takva struktura njenog identiteta, takva su i svojstva ideologije ukrajinstva i takav je zadatak čitavog političkog projekta nezavisne Ukrajine.

U Ukrajini ne postoji međunacionalni ili međuetnički konflikt. Ona je podeljena između „Rusa” i „Ukrajinaca”, između onih koji su stekli nacionalnu samosvest i onih koji još nisu.

Na Jugoistoku nema nikakve ideje o sopstvenom arhetipu, čak ni na regionalnom nivou. Međutim, jača neprihvatanje državne ideologije.

Ukrajinstvo sve više asocira na „banderovce”, „fašizam”, nasilje i surovost, unijate itd., odnosno na sve ono što čini već čvrsto formiran imidž Galicije.

U vezi s tim, uobičajena ukrajinska samosvest sve više postaje neudobna. Dugotrajna propaganda o liku Galicijca kao pravog Ukrajinca uverava ljude da oni nisu baš Ukrajinci. A o tome ne treba raspravljati, jer – upravo su Galicijci ukrajinojezični.

Sem toga, ukrajinski identitet sada se ne dovodi samo u sumnju već se ponekad i odbacuje.

Indikativni su događaji u Donbasu: prema popisima iz sovjetskog i postsovjetskog vremena, zabeležena je apsolutna ukrajinska većina. Čak i u (dojučerašnjem) bedemu otpora – gradu Slavjansku, bilo je više od 73% Ukrajinaca. Ipak, tu su ljudi izašli na ulice da demonstriraju svoju rusku samosvest. „Mi smo Rusi!” bila je glavna ideja za pobunjene Donbasovce, a patina sovjetske nominacione „nacionalnosti” nestala je brzo i gotovo bez traga.

Proglašavanju suvereniteta prethodili su masovno odustajanje od ukrajinskog identiteta, stihijska re-rusifikacija i zahtev za pripajanje Rusiji, koji je iz toga proistekao.

Ipak, čini se da takva situacija teško može da postane model za sav ostali Jugoistok Ukrajine. Donbas je uglavnom proleterski, a u toj sredini promene etno-nacionalne samosvesti lakše prolaze nego u slojevima društva više povezanim sa tradicijom. Sem toga, to je ipak, prilično mali region- dve oblasti, a odvajajući se one ne pretenduju na stvaranje dugotrajnog državnog projekta.

To što je posle proglašenja nezavisnosti odmah usledila molba o pripajanju Rusiji – potpuno je prirodno. To je onaj scenario koji može biti realizovan u dvema prigraničnim oblastima, ali teško na čitavom Jugoistoku.

Osnovni problem tog dela zemlje je – u nedostatku bilo kakve ideologije arhetipa na osnovu koje bi mogao da se izgradi lokalni politički projekat.

Stanovništvo Istočne Ukrajine nema šta da suprotstavi ukrajinstvu. Oni izlaze na ulice protiv ukrajinstva, ali radije govore o „fašizmu”, zato što ne mogu da iskažu drugi identitet. Ipak, sve više se oseća zahtev za nacionalni projekat drugačiji od ukrajinstva. Projekat koji bi imao drugačiji integracioni pravac i ne bi suprotstavljao Ruse i Ukrajince već obrnuto, mogao bi da ima funkciju konsolidacije.

deset godina, u vreme narandžaste revolucije, objavio sam članak „Polu-ukrajinci ili novi narod” koji je postavio zadatke za stvaranje posebnog nacionalnog projekta za Jugoistočnu Ukrajinu:

„Postojanje toliko svojevrsnog regiona sa „ruskojezičnim ne-rusima i ne-ukrajincima”, sa jakom i nerazorenom industrijom, sa sve više određenim geopolitičkim, kulturnim i ekonomskim prioritetima koji imaju karakter apsolutno neprihvatljiv za Galicijce, zahteva sopstvene političke forme i institucije koordinirane zaštite lokalnih interesa. Potreba za tom formom je objektivna i ona se već odrazila u projektima autonomizacije, ali joj nedostaje najosnovnije – subjektivni faktor, odnosno skup ideja, koji bi činjenicama potkrepljivao njeno postojanje i celovitost, kao i ono ime sa kojim bi njeni žitelji mogli da se povezuju. Bez tog subjektivnog fundamenta nikakve objektivne pretpostavke i potrebe neće stvoriti celovit geopolitički i kulturni organizam sposoban za definisanje i odbranu svojih interesa”.

Tada, 2004., pozivao sam intelektualce i državne strukture na izradu takvog projekta, ali je tokom proteklih godina urađeno veoma malo. Pri tom je potreba za takvim projektom ne samo otpala, već je postala još više nasušna.

Današnja Jugoistočna Ukrajina je prostor za eksperimentalnu nacionalnu izgradnju i upravo je u uspehu na tom planu zalog njenog opstanka.

Neophodno je ideološki naoružati onaj deo građana Ukrajine koji ne mogu da prihvate sadašnje ukrajinstvo ni u situaciji građanskog rata.

Smatram da poseban nacionalni projekat za nedovoljno ukrajinizovani deo Ukrajine treba da obuhvati dva aspekta: prihvatanje ruske samosvesti kao zajedničke za sve istočne Slovene iznad političkih granica i razumevanje istorijsko- kulturne samostalnosti svog regiona.

Prema formalnim svojstvima „nacionalnosti”, narod je podeljen na „Ukrajince” i „Ruse”, iako u suštini između njih nema nikakve etno-kulturne granice koja je više od fiktivnog nasleđa sovjetske nacionalne politike.

Novi nacionalni identitet treba da realizuje dve najvažnije funkcije: da spoljnu granicu zajednice gradi sa Ukrajncima kao sa drugom nacijom i istovremeno da konsoliduje stanovništvo na osnovu zajedničkog identiteta. Takvo ujedinjenje moguće je samo odustajanjem od ukrajinske samosvesti, a imali smo prilike da se uverimo da za to već postoji psihološka spremnost.

Ali, njegova obična zamena ruskim identitetom teško da se može očekivati i treba priznati da je to teško ostvariv scenario.

U naše vreme ruska samosvest je još uvek veoma moskvo-centrična i malo odražava regionalnu posebnost, tim pre u Ukrajini.

Pre dvadeset godina lokalno stanovništvo, koje je prema popisu uglavnom sebe smatralo Ukrajincima, odnosilo se prema svojoj ruskojezičnosti veoma spokojno, po principu: „tako se desilo, tako je za mene povoljnije”. A sada ruskojezičnost postaje simbol njene samosvesti, postaje marker lokalnog identiteta.

Savremeni Jugoistok Ukrajine mnogo manje je sklon da prihvata ukrajinizaciju nego ranije – naprotiv, svake godine sve manje. Ukrajinskim političarima sve je teže da nešto izjavljuju u ime „svih Ukrajinaca”, pošto opšteukrajinsko „mi” gotovo da više i ne postoji.

Ipak, poimanje da nisi potpuno Ukrajinac (pravi Ukrajinci – su Galicijci), još ne znači spremnost da priznaš sebe za „moskalja”.

Ruski identitet treba da ide zajedno sa posebnom regionalnom samosvešću, koja može da igra ulogu osnovnog. Upravo prebacivanje na njega omogućiće i objediniti one koji su navikli da sebe smatraju „Ukrajincima” sa onima koji se, kao i ranije, pridržavaju ruske samosvesti (a to su milioni građana Ukrajine), i istovremeno dati osnovu za lokalni patriotizam i svest o svom arhetipu.

Autor: Oleg Nemenski, vodeći naučni saradnik Ruskog instituta za strateška istraživanja