Ruski koreni, ukrajinska domovina i rusko-srbska porodica

Nastala situacija na jugoistoku Ukrajine navodi lokalne stanovnike da napuštaju svoje domove. Mnogi su primorani da se presele u Rusiju. Tako se desilo i sa našom današnjom sagovornicom, članom Saveza novinara Ukrajine, režiserom Julijom Voinovom-Žunjić. Već više od mesec dana ona živi u Moskvi. Julija nastavlja da se dopisuje sa svojim prijateljima i susedima koji su ostali na jugoistoku Ukrajine.

Julija Voinova-Žunjić je 15 godina radila na televiziji. Ona je započela svoj put kao asistent režije, zatim je već kao režiser počela da snima svoje filmove. Mnogi od njih, kao na primer Večni pastiri, učestvovali su u raznim festivalima.

- Ovaj film je dobio diplomu pravoslavnog festivala Pokrov u Kijevu. On je posvećen sveštenicima koji su zajedno sa hodočasnicima putovali iz ukrajinskog grada Černovci na hodočašće. Njihov autobus je doživeo saobraćajnu nesreću i svi su poginuli. Ali važno je to što su oni unapred predosećali šta ih čeka. Mada sve jedno su oštišli, takvu su imali snagu duha. U principu, svi moji filmovi su posvećeni duhovnoj tematici.

Posle dolaska u Rusiju Julija Voinova-Žunjić nastavlja da se dopisuje sa svojim prijateljima i susedima sa jugoistoka Ukrajine koji ponekad saopštavaju sasvim strašne stvari. Ipak početak ovog procesa, kaže naša sagovornica, bio je označen još pre 20 godina.

- Posle raspada Sovjetskog Saveza politika zemlje je bila okrenuta na potpunu ukrajinizaciju. Sama se sećam, kada sam studirala na Filološkom fakultetu, govorili su nam da je mozak Rusa manji od mozga Ukrajinca. To je, naravno, bilo smešno. Niko tada nije znao čemu će to kasnije dovesti.

Sada u Ukrajini civili ginu u ratu. Sama Julija je morala da napusti Donbas, pošto je, kako ona kaže, njen život bio ugrožen.

- Noću su dolazili aktivistima, pratili ko je učestvovao u mitinzima. Naši telefonski razgovori su se prisluškivali. Poslednje noći pred moj odlazak bile su besane, zato što smo videli da će se dalje dešavati nešto užasno. Kada je bila izvedena dislokacija vojnih snaga, tako je tutnjalo da se zemlja tresla. Sada po ceo dan sedim na Internetu i dopisujem se sa svojim prijateljima i susedima koji su ostali u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. Meni saopštavaju da ljudi tamo ne mogu da izađu iz kuće, a ne da odu iz grada ili zemlje. Mnogi imaju problem sa ventilacijom u podrumu. Zato mnogi ginu ne samo od bombrdovanja. Moji prijatelji se bukvalno opraštaju od mene, govore da se verovatno više nećemo videti. Naravno, svi čekaju pomoć od Rusije i Putina. Shvatam da ne može sve da bude kako misliš. Moguće su političke varijante.

Sada se Julija Voinova-Žunjić brine za svoj rodni Donbas. Ali od nedavno ona je dobila još jednu domovinu – Srbiju. Kako je počelo poznanstvo sa ovom balkanskom zemljom?

- Kada me je jedan monah iz Pskovo-Pečorskog manastira blagoslovio da pomažem Srbima, počela sam sa njima prepisku. Tačnije, jednostavno smo komunicirali. U svakom pismu su mi odgovarali: „sa ljubavlju i molitvom“. Pomislila sam: Kakav je to narod? Počela sam da gajim prema njima posebna osećanja, naše prijateljske veze su ojačale, počela sam da učim srbski. Zatim sam srela svog budućeg muža, skulptora i muzičara Željka Žunjića. Od tada živimo u dve kuće. Srbiju prihvatam na svakom nivou, što u kulturi, što u komunikaciji sa ljudima. I kao jednu od glavnih crta Srba mogla bih da navedem dubinu misli i osećanja. Oni su preživeli rat, a posle rata sva osećanja postaju mnogo oštrija.

Grigorij Sokolov,

Čitajte više na Ukrajina iz minuta u minut