Na vesto o smrti Ona Kavare

U Njujorku je   nedavno umro On Kavara, slkar   japanskpog pporekla ( rođen  2. jula 1933. u Japanu) . malo je  reći da je u  njegovom stvaralaštvu  kao i u životu  sve bilo pomereno.Tako mu sene zna ni tačan datum smeri , iako se desila  nedavno:neki izvori navode neodređeno:krajem juina, dok  ima protala koji presiziraju da je On Kavara preminuo 10. jula  2014.
 

I onaj datum  njegovog rođenja gtreba uzeti sa rezervom: ukrajnjem slučaju, ako je verovati biografima i katalozima, u kojima se umesto  uzrasta navodi broj dana koji je proživeo   do momenta održavanja  izložbe , a broj godina se dobija kad se podaci iz  kršetnice podele sa deset.
 

Ironija sudbiine: greške u tačnosti datuma,sav životno-umetnički projekat  koji je sastavio u odbrojavanju vremena,svetsko-istorijskog i ličnog,  skoro svakodnevnim obelodanjivanjem svetu  o svom postojanju-slikama i datumima,telegramima :“Ja sam još živ „ i razglednicama „Probudio sam se, bar toliko“,ne zna se tačno ni kad  se rodio, ni kad je umro.Verovatno je i to deo prjekta.
 

Nažalost, da je umro ,je fakat i sve šale u evszi s tim bi bile neumesne.Sve parodije u žanru „On Kawara Update od kojih su najsupešnije one u kojima se internet -artisti izmislili  slog slog  da bi zamenili slikarevu pisaću mašinu  na kojoj se ... skoro nije ni koristio, a svaku cifru izvdio ručno –će se zaboravti.A  On Kavra će soatti oankav kakav je hreo da ostane.
 

Teško je naći fotografiju za njegov nekrolog
 

Za njegov nekrolog je teško naći fotografiju .On Kav ara nije davao intertbjue, nije se pojavljivao na izložbama, na snimcima kojih skoro i nema,a ako se poneki i pojavi, on se idi samo s leđa.
 

Ali je zato je na njegovim nekrolozima na internetu toliko reklama  švajcarskih satova !
 

 Opet ironija sudbine:on uopšte nije bio  tako skup slikar. Rekord postavljen proletos na Christie's u Njujorku  sa nekih 4,2 miliona  doalra  za „klasičnu „ sliku s datumom, u sadašnjim vremenim , a uzimajući u obzir  harizmatički status i „minuli rad „ slikara – tri „Dokumneta „od kojih jedan  na Venecijanskom bijenalu,te retrospketive u MoMa i „Pompiduru „ , ispada dosta smešan „rejord“.
 

Iz nekrologa obavljenog na internetu publika je iznenađenjem  saznala  da     se Kavara kao slikar  proslavio još u  ranoj mladosti, pre pdlaska iz Tokija. Dudeći po pisanim svedčanstvima toga vremena Kavara  je  stekao slavu  grotesknim crtežima  raščerečenog tela  u duhu Fransisa Bekona . Već tada se oduševljavao zapadnim slikarstvom i zapadnom  filosofijom, egzistencijalizmom i psihoanalizom. Nije  trebalo  biti perokupiran  psihoanalizom da bi se povezali  ti tokijski crteži s atomskim bmbama kojim su bombardovane Hirošima i Nagasaki, koje je bio najsnažniji događaj njegove mladosti .
 

Prelazak u Meksiko
 

Godine 1950.njegva porodica se preseljava u Meksiko, a slikar mnogo šputuje po zemlji, tri godine studira slikarstvo u mesnoj likvonoj akademiji, putuje u Njujork, zatim u Evropu,u Pariz.
 

Godine 1964. Ponovo se vraća u Njujork da bi u njemu ostao do  kraja života.
Sudeći po zapisima, vratio se s apstarkcijama u koje  je uključio  i obrise reči  preobraćene u geometrijske  strukture.
 

Opisi su bili sve što je ostalo od  arnog Kavare: uništio je  sva svoja nekanonska dela.Sve što je  bilo urađeno   do triptiha  1965.g.: tri crvene slike s belim natpisima po sredini –na levoj „One thing „, na desnoj –„Vie-Tnam“, a u centru „ 1965.“
 

On nikad nije objasnio, ali nije  teško pretpostaviti da je  u njegovom tadašnjem  pacifizmu  bilo japaskih  niajnsi, japanskg shavatanja  američke spoljne politike.
 

Bilo kako bilo, ali je psove sigurno da od  vijetnamskog triptiha  počinje kanonski  njujorški On Kavara.Onaj isti čije će slikarstvo kroz pola godine biti predstavljeno na dugoočekivanoj  retrospektivi“On Kavara-tišina , „razume se u njujorškom Muzeju Gugehajm:leta gosodnjeg 1965.
 

U nastavku  vijetnamskog tritiha  naslikana je prva slika s datumom: 4. januar 1968.Premda i posle „Jedne i tri  stolice „ Džozefa Košuta , ali pre   „Paragrafa „  Sola Levita gde je termin „konceptualno slikarstvo „prvi put prozvučao.On  Kavara je munjevito bio prepoznat kao  konceptualista  u grupi Romana Opalke, Hane Darboven, i svih koji su  nekim  zancima obzaninili da  služe  za pomirenje  ne vremena,  nego  večnosti   I beskonačnosti,maker koliko taj cilj  bio  apsurdan.I ko bi sve vio spreamn da zarad tog beznadežnog angažovnja  ostavlja gtragove svog  prisutva na zemlji.
 

Sa svoje starne  od kraja 1960.- ih pa sve do 1979. godine  Kavara je svoje prisutvo obeležavao telegramima s frazom “Još sam živ “, razgledniacama na kojima je napisano: “Ja sam se odjednom probudio “, sa navođenjem tačnih mesta I vremena , pod naslovom “Sreo sam “ sa navođenjem  pisaćom mašinom ispisanh  spiskova svih imena koga   je toga  dana sreo, zatim atalasi “Pošao sam “-crno –bele slike  na kpojima je crvenom linijom obeležena njegova dnevna maršruta.
 

Tri poslednje serije su izadne kao knjige , svaka  u 12 tomova : “Probudio sam se “ sa ukupno  4.160 strana;”Sreo sam “sa  4.790; ”Pošao sam “-4.740 stranica.
 

Istoričari umentosti tvrde da je to bio njegov odgovor   na teoriju relativiteta :  slučajni susret sa tim imenima I putanja    slučajno pređena kao lični metod merenja vremena –s čoveje tačke gledišta uvek je isključivo lično.
 

Opštem vremenu je posvećen rad “Milion godina nastao  1969.  U godini Vudstoka i spušatnja na Mesec   “Apola 11 “ i nastavljena  1993.g.  kad je Kavara imao izložbu  u Dia  centru.
 

“Milioni godina”  su  izdati u vidu dvotomnika.
 

U prvom tomu”Prošlost –svima ko je živeo i umro “ bukvalno je knjigovodstvenim  redom  po stupcima nabrojeno million gpodina –od  998031 pre nove ere do 1969.
 

U drugom tomu - “Budućnost-posldnjem  “ sadržan je analogni letopsi od 1993. pa sve do 100 199.
 

“Miulion godina “ je prezentovan još pomoću audioinstalacija I živih performansa kada satisti dok ne padnu s nogu čitaju”imena “ godina.
 

I premda se može učiniti da  On Kavara  ipak daje  svetu neku šansu do 100 1992., optimizam njegove umetnosti  nije ubedljiv,što se najbolje pokazuje u  slikama sa datumima.
 

Slike sa datumima: serija “Danas “
 

Slike sa datumima , poznate kao serija “Danas “ vie od svega podsećaju na nadgrobne ploče.Datum,mesec I godina – svaki out su napisani  na jeziku  po gramatičkim pravilima one  zemlje u kojoj je  sliakr boravio u vreme dok je  tu sliku radio, a ukoliko zemlja ne  koristi latinicu kao pismo,  onda  je “ispisvao “sliku na esperantu .Varirale  su dimenzije, boja slova, čak i slog,a neizmenje je ostao samo process nanošenja belih akrilnih cifara  isova na ovršinu platna  I to ručno, bez ikakvih pomagala.
 

Ukoliko platno  ne bi bilo završeno  do ponoći, bilo je uništeno, a ako je završeno , odnoše je posebnu odaju.Zatim su završene slika slagane u speciujalne korpe obložene tadašnjem dnevnim novinama te zemlje  u kojoj su izlazile, -korpe  s novinama  su smatarne sastvim delom slike, ali su  slike retko kad izlagane zajedno s njima . I to zbog roga što on nije želeo da  gledaocu “potkazuje “i  da  ga upućuje  kako treba da razume siku, jer je to ostavljao  slobodu svakom od njih da   s ttim datumom poveže svoje lilčne, itimne veze .
 

Nisu nađeni nagoveštaji koji bi upućiavli na  to kakavim kodom je uspostavljana veza s takvim slikarstvom  u celini.
 

Moćemo li tražiti u tome  uticaje Sartra i Kamija,Kejdža i “Fluksusa”, Hirošime  i Nagasakija? Da li to da shvatimo kao japansku privrženost k ritualu ili njujoršku odanst minimalizmu?Smemo li dalje s pouzdanošću govoroti  kao o balansu između  makro i mikroistorije , o životu koji se pretvara u hepining  sa unapred poznatim krajem, o tradiciji memento mori u  umetnosti,o nenim lokalnim i unverzalnim  recenzijma?
 

Ili, na kraju , o tome što samo u kontekstu takve umetnosti  švajcarski satovi iz rekalme koja prati nekrologe Onu  Kavari  na globalnoj mreži  izokreću smisao biografskog simbola ?
 

Branko Rakočević