Pjesma Tode Matić-Medić

PONOĆ

Ponoć je otkucala na gradskom satu

dok sam beogradskim ulicama šetala sa tobom u mislima.

Tražila sam te u šarenilu cveća

dok ih je vetar povijao po parkovima.

Hodala sam, ljubavi, sve brže i brže,

a ne znajući da li postoji put do tebe.   

Tvoj glas je odzvanjao nevidljivom daljinom,

a ti kao da si me držao za ruku.

u mislima zaljubljeni

i krenuli tamo prema mostu gde smo se uvek sastajali.

Tvoj topli dodir milovao je

moje čelo dok je gorelo tvojom vrelinom.

ruka kao da tvoju ruku oseća

kako miluje moje talase kose.

Uživala sam u tvojoj nesebičnoj ljubavi

dok su me misli nosile sve bliže i bliže ka tebi.

Gledam te vitkog i lepog dok nešto iz mene progovori :

nema te više, ljubavi moja.

Vraćam se kući uplakana i tužna

dok na izvoru bistre reke ugledah opet tvoj lik.

Ponovo me preplavi radost nekom toplinom sreće...

dok se okretoh- tebe nestade.

Dozivala sam te, ljubavi, kroz eho daljine,

A moje uplakane oči ubile su tvoj nevidljivi trag.

Uzalud sam čekala povratak

gledajući u jato ptica koje je kružilo iznad mene.

Zamolila sam i ptice u horu neka odlete!

Neka sa sobom odnesu moje misli!

Neka odnesu sa sobom i moje boli i moju tugu

ostaću sama sa sobom u ovoj pesmi, ljubav imoja.
 

Teodora Toda Matić-Medić

Sidnej, Australija