Nije Ekmečić Nemačku tek tako nazvao „geografskim neprijateljem Srbije“

Posle pobede u hladnom ratu, nastavlja se širenje NATO-a ka istoku. Pošto su nekadašnje članice Istočnog bloka ušle u NATO, granica ovog vojnog saveza je stigla do Ukrajine.
       
Od raspada Sovjetskog saveza vidljivi su pokušaji stvaranja hibridnog ukrajinskog identiteta.
       
Ipak, treba podvući da su na ovaj proces uticaj imali i komunisti (isto kao i u Bosni i Hercegovini).
       
U prepisci sa Meškovom i Kovaljčukom, Staljin navodi kako su četiri ključne odlike jedne nacije vezane za zajednički jezik, prostor na kojem narod živi, ekonomski život i „psihički sklad“  koji proizilazi iz osobenosti nacionalne kulture.
       
„Stare nacije“ za njega su proizvod buržoazije, koja je nacionalno pitanje kreirala na način koji joj je odgovarao prilikom transformacije feudalnog sistema. Tako je pojam nacije ostao „cementiran“ i stvorene su „kapitalističke nacije“. Odlika kapitalističkog sistema jeste da pored „kapitalističkih nacija“ postoje i „ugnjetavane nacije“.
       
Staljin, dakle, kao nosioca nacionalne ideje u jednom istorijskom periodu vidi buržoaziju, pa je u skladu sa tim i tekući pojam nacije oblikovan od strane buržoazije. U novom istorijskom periodu, u kojem će biti uspostavljena „diktatura proletarijata“, nosilac društvene, pa tako i nacionalne ideje biće radnička klasa. Staljin rešenje nacionalnog pitanja vidi u „oslobođenju“ svih nacija od „ugnjetavača“ i silasku „kapitalističkih nacija“ sa političke scene. Prema ovoj klasifikaciji Ukrajinci su bili „ugnjetavana nacija“ kojoj je trebalo dozvoliti da se „rascveta“.
       
U samoj Ukrajini, ovakvo viđenje je imalo svoje poklonike još od ranije, a u sličan kontekst se stavlja i društveno-politički angažman Tarasa Ševčenka.
       
Njegova regrutacija i slanje u desetogodišnju vojnu službu u Orsk i Novopetrovsk se tumače kao posledica ruskog protivljenja buđenju ukrajinske nacionalne svesti.

     Tabela: Ukrajinizacija Komunističke partije

Iz svega se može zaključiti i kako ukrajinski identitet može postojati samo ukoliko se oslobodi od ruskog. Na ovome počinje najpre postepena, a zatim sve brža izgradnja ukrajinskog Staatsnation-a u Sovjetskom savezu i stvara se solidna osnova za ono što će uslediti devedesetih i posebno dvehiljaditih.
       
Ukrajinska težnja za formiranjem sopstvene države ispoljava se tokom smutnog vremena previranja i revolucije 1917. Ipak, Centralnoj radi (Centralьna Rada), koja se suprotstavila boljševicima, nije uspelo da se održi. Za vreme boljševika je usledio period „procesa korenizacije“ (korenizaciя), kada se promoviše „ukrajinska kultura“, razvija ukrajinski jezik (standardizacija 1927-29), koji postaje i službeni.
       
Tokom trajanja poslednje ukrajinske krize, neverovatno su izgledale akcije rušenja Lenjinovih spomenika u Kijevu u decembru 2013, i Hmeljnickom u februaru 2014. godine od strane ukrajinskih nacionalista. Period Lenjinove vlasti je bio pogodan za agresivno ukrajinstvo i najmanje što bi ukrajinski nacionalisti mogli da urade je čuvanje i obnavljanje ovih spomenika.
       
Komunističko „ukorenjivanje ukrajinstva“ je dalo određene rezultate, što se može videti na primeru broja članova i kandidata za članstvo u Komunističkoj partiji u periodu 1922-1933. godine. U toku samo jedne decenije broj Ukrajinaca se povećao za skoro tri puta, dok je broj Rusa opao za dva i po puta. Ipak, način na koji je sprovođen ceo proces nije mogao obezbediti dugoročan rezultat. Zaposleni u državnim institucijama i školama su prisiljavani da uče i koriste ukrajinski jezik, a komunističke, ateističke vlasti koriste i religijski okvir za uspeh celog projekta.
        Staljin se razračunao sa ukrajinskim „desnim komunistima“ 1932-33. godine zbog „ukrajinske pristrasnosti“, surovo, kako je umeo, obračunavši se sa preko dve hiljade upravnika kolhoza i oko pet hiljada članova Partije. Do 1938. godine  i ruski jezik je vraćen u obrazovni sistem, pa se počelo sa traženjem određenog balansa u „vajanju“ ukrajinskog identiteta.  Međutim, period „korenizacije“ je bio impuls za rađanje Organizacije ukrajinskih nacionalista 1929. godine (Organіzacія Ukraїnsьkih Nacіonalіstіv), kao uvoda u političko institucionalizovanje ukrajinskog nacionalnog pokreta pod parolom „Ukrajina Ukrajincima“. Sve se, međutim završilo nesretno, u otvorenoj ili prikrivenoj kolaboraciji sa fašističkim okupatorom, dela rukovodstva ove organizacije, na čelu sa Stjepanom Banderom (Stepan Andrійovič Bandera).
       
Sve što se dešavalo u ovom periodu zapravo je pokazatelj da se „ukrajinstvo“ nije shvatalo na isti način u samoj Ukrajini. Geografska podela po vertikali zapad-istok imala je i svoju političku i jezičko-kulturnu dimenziju. Istoričar Petar Toločko navodi kako u istoriji ukrajinskog naroda „svaki klan koji dolazi na vlast, pokušava da nametne svoje vrednosti celoj Ukrajini.
       
Nekada je to bio dnjepropetrovski klan, zatim ga je zamenio galicijski, zatim je došao donjecki. Danas je ponovo na vlasti galicijski klan.“
       
Nesumnjivo je, ukrajinski identitet postoji. „Ukrajina je istorijska zemlja Malorusa, ogranka ruskog naroda koji je živeo u graničnom pojasu velike carevine, a u pojedinim periodima i u drugim državama-Austrougarskoj i Poljskoj pre svega. Iz osobenosti pograničnog maloruskog identiteta počela se rađati ukrajinska nacija, a ovaj proces su posebno pomagali Habsburzi udruženi s Rimskom kurijom, ali i komunisti“ u pojedinim istorijskim periodima.
       
Taras Ševčenko je ovom procesu „nacionalnog buđenja“ dodao socijalnu komponentu, zalažući se za oslobađanje od kmetstva, čime je međusobno povezao dva zahteva: za socijalnom i nacionalnom revolucijom. Ukrajinski narodtvorni proces tako postaje ne samo težnja za kulturnom samosvojnošću, već i za modernizacijom i sveobuhvatnim napretkom. Ipak, teško je složiti se sa pokušajima ukrajinskih nacionalista da se sve ovo stavi u kontekst njihovog viđenja o tome šta ukrajinski identitet treba da predstavlja.
       
Ševčenkovo zalaganje je bilo potpuno u duhu vremena u kojem je živeo. Takođe, on je umro kao član ruske Carske akademije umetnosti (Imperatorskaя Akademiя hudožestv). Krajnji rezultat ukrajinstva Tarasa Ševčenka nije morala biti radikalna antagonizacija prema ruskom identitetu.
       
Sa jedne strane, ruski i ukrajinski narod ima isti koren, slične običaje i jezik, izgrađene istorijsko-tradicionalne i rodbinske veze. Sa druge strane, pitanje ukrajinskog identiteta je složeno, to je amalgam maloruskog, velikoruskog, staroukrajinskog, galicijskog i rusinskog nasleđa.
       
Nametati jedan identitetski obrazac i kulturno-obrazovni okvir je nemoguće. Odnosno, moguće je, ali su posledice toga dugoročna sukobljavanja. Pogotovo ako se nameće galicijski identitetski obrazac, zasnovan na ekstremnom antiruskom postavljanju.
      
A od raspada Sovjetskog saveza se postepeno etabliralo upravo „galicijsko ukrajinstvo“. Od 1992. godine traje period „nove korenizacije“ koji se najpre zasniva na pokušajima kulturnog udaljavanja Ukrajinaca od Rusa. Rezultati korišćena državnog aparata nezavisne Ukrajine za proces jačanja „novokorenizacijskog ukrajinstva“ se mogu videti u analizi stepena „ukrajinizacije školskog sistema“ Vladimira Malinkoviča.
       
Od 1992. godine prisustvujemo pokušaju izgradnje ukrajinskog Staatsnation-a. U ovom procesu je primetno korišćenje raznih sredstava u cilju izgradnje ukrajinskog identiteta zasnovanog na antirusijstvu. Mihael Man (Michael Mann) navodi kako je proces formiranja modernog naroda postepeno prolazio kroz četiri faze.

     Tabela: Procenat srednjoškolskih učenika koji govore prvi jezik

Tabela: Procenat studenata viših škola (1) i fakulteta (2)  koji govore prvi jezik

U prvoj fazi se ideologija javlja kao pokretač procesa nacionalnog buđenja i homogenizacije. To je uglavnom period prosvetiteljskog patriotizma i nacionalnog zanosa. U nacionalnoj istoriji traže se izvori za formiranje kolektivnih vrednosti i uobličavanje slike ko smo zapravo mi. U drugoj fazi se javljaju pojedinačni ekonomski interesi u novostvorenim državnim i socijalnim celinama.
       
Pojedinačne interese u okviru našeg sistema oblikuju razvoj kapitalizma, internacionalizacija ekonomije i postepeno stvaranje međunarodnog trgovinskog sistema. U trećoj fazi sazreva svest da su se od „protonaroda“, sada u neposrednom okruženju, formirale samouverene nacije, koje nama predstavljaju konkurenciju. U poslednjoj, četvrtoj fazi, tokom perioda industrijalizacije, dolazi do početka bitke za ekonomsku dominaciju između različitih nacija.
       
Naša pobeda u bici za ekonomsku dominaciju znači podizanje veće ekonomske aktivnosti naše privrede, jačanje političkog uticaja, bolje organizovanu državu i jaču vojsku. To nama donosi viši životni standard, veći stepen sigurnosti i kvalitetnije javne službe (zdravstvo, školstvo, infrastruktura).
       
Savremeno ukrajinstvo pokušava da pokaže kako su Rusi „konkurentska nacija“ i da se distanciranjem od „zaostalog ruskog korpusa“ kupuje ulaznica za „moderno zapadno društvo“. Ovo je, naravno, naivan pogled, koji ne može doneti dugoročan rezultat. Međutim, hibridni identiteti i ne služe za izgradnju stabilnih, dugoročnih temelja, oni su tu da podstaknu tekuću destabilizaciju i srednjeročno usmere deo Ukrajinaca na dalju antagonizaciju protiv Rusa.
       
Na način na koji je višedecenijski socijalni eksperiment u Bosni i Hercegovini ostavio trajne posledice po srpske interese, tako i sličan proces u Ukrajini treba da ostali dugoročne posledice po ruske interese.

Geopolitički aspekti stvaranja hibridnih identiteta u Bosni i Ukrajini
       
Kao što je stvaranje hibridnog bošnjaštva 1914. godine imalo veze sa geopolitičkim interesima Austrougarske, odnosno kasnije Nemačke, tako i stvaranje hibridnog ukrajinstva 2014. godine ima veze sa geopolitičkim interesima anglo-saksonske osovine i krupnog kapitala koji ona vezuje za sebe.
       
Habsburška monarhija je dugo posmatrala Balkan kao svoje dvorište, a posle zbližavanja sa Nemačkom koja početkom 20. veka postaje svetska sila (Weltmacht), konačno se odlučuje da vojnim sredstvima uspostavi zonu geopolitičke kontrole na Poluostrvu.
       
Time je utvrđivala sopstveni pristup tolim morima, gradila osnovu za dalje jačanje uticaja u istočnom Mediteranu i na Bliskom istoku i uspostavljala potpunu kotrolu nad donjim tokom Dunava.
       
Posmatrano iz ugla nemačkog kontinentalizma, uspostavljanje zone geopolitičke kontrole nad tokom Dunava je condicio sine qua non. „Otuda se ovladavanje Podunavljem (posebno njegovim panonskim sektorom) smatra „formulom“ centralnoevropske i ukupne kontinentalne moći, te „odskočnom daskom“ za dalje imperijalne prodore, i to: u vlaško-pontijski basen; u kavkaski, prekaspijski i centralnoazijski prostor; na jugoistok, balkanskom transmisijom, do poluga svetske moći - Bosfora, Dardanela, Sueca, bliskoistočnih kulturnih žarišta i rezervi nafte.
       
Dunavska saobraćajno-geografska „kičma“ postala je neprikosnovena geopolitička činjenica ekspanzionističkih ambicija germanskog „bloka“, paradigma „kopnene varijante“ sticanja nemačke moći, njihove „Ideje Bagdada“ (suprotno neostvarivoj maritimnoj „Ideji Hamburga“), već u prvoj polovini 19. veka obrazloženog „Prodora na jugoistok“ (Drang nach Südosten), njegovog stotinjak godina mlađeg „mutanta“ zvanog „Prodor na Istok“ (Drang nach Osten) i sadašnjih trangresionih ambicija „nemačkog džina“ u srcu Evrope.“
       
Zbog svog geografskog položaja i istorije međusobnih odnosa, srbski istoričar Milorad Ekmečić Nemačku je nazvao „geografskim neprijateljem Srbije“, iskoristivši Napoleonovu kvalifikaciju, koji je kao geografskog neprijatelja Srbije označio Austriju dva veka ranije.
       
Geografski neprijatelj je mogao biti savladan investiranjem u stvaranje hibridnih identiteta, koji će se zidati na antisrbskim stavovima. To je garantovalo dalju fragmentaciju prostora i njegovu lakšu kontrolu. Početkom 21. veka identičan pelcer je upotrebljen u Crnoj Gori, gde se počelo sa stvaranjem hibridnog crnogorstva.

Mapa: Značaj istočnocentralnoevropskog pojasa u okruživanju Rusije prema Makinderu

Podrška SAD stvaranju ukrajinskog hibridnog identiteta, koji će Ukrajince suprotstaviti (veliko)ruskom civilizacijskom ognjištu, promeniti im geopolitički kod i učiniti od njih stalni izvor problema za Rusiju takođe ima veze sa geopolitikom. Anglosaksonksa geopolitička škola u dugom istorijsku kontinuitetu, od Alfreda Mehena, preko Halforda Makindera i Nikolasa Spajkmena, do Donalda Mejniga i Zbignjeva Bžežinskog zapravo razrađuje različite strategije opkoljavanja evroazijske kontinentalne mase.
       
Značaj Ukrajine za geopolitičke ciljeve SAD je ogroman. Stvaranjem hibridnog ukrajinstva stvara se geopolitičko žarište koje može dugo trajati i, sa jedne strane, predstavljati odskočnu dasku za dalju destabilizaciju Rusije, a sa druge strane onemogućavati konsolidaciju Rusije i jačanja njenih uticaja u srednjoevropskom prostoru.
       
Hibridno ukrajinstvo se temelji na ekstremnim antiruskim stavovima i ono služi tome da se Rusi i Ukrajinci što je moguće više međusobno suprotstave i dugoročno spreči njihovo približavanje. Instrumentalizacija hibridne nacije kroz oblikovanje ukrajinstva prema zapadnoukrajinskim standardima ima za cilj da Rusiji stvori identične probleme, koji su stvaranjem hibridnog bošnjaštva napravljeni Srbiji.
       
Ovo je pre svega geopolitičko pitanje. Jer, kao što je Taljeran, govoreći o Srbima, rekao da „da se ne sme dopustiti da tako veliko stanovništvo, na strateški tako značajnom položaju dobije svoju državu silom otetu od sultana“, tako je i Medlin Olbrajt (Madeleine Albright) naznačila da „Sibir ima previše resursa da bi bio samo u posedu Rusije“.
       
Najpre slabljenje, a zatim i rastakanje (veliko)ruskog korpusa usmereno je ka konačnom preuzimanju kontrole nad resursima, prirodnim bogatstvima i saobraćajnim koridorima Evroazije.
       
Hibridne nacije su samo sredstvo kako da se do cilja što pre i što jeftinije stigne.

Autor: Dušan Proroković, Fakultet za diplomatiju i bezbednost u Beogradu, analitičar Fonda strateške kulture iz Moskve