Putin radi ono što su radili Džordž Vašington i njegov ministar finansija Hamilton

Rusija trenutno faktički aktivno preuzima iskustvo osnivača Sjedinjenih Država i primenjuje njihove recepte za ekonomski uspeh. Može se sa sigurnošću tvrditi da bi se Hamilton i Vašington bespogovorno složili sa ukazom predsednika Putina o uvođenju kontrasankcija.
         
Putin je potpisao ukaz o zabrani uvoza prehrambenih proizvoda iz zemalja koje su Rusiji uvele sankcije. Ovakva mera je izazvala nemir u liberalnoj javnosti koja je počela da govori o prehrambenoj krizi i povratku praznih rafova u prodavnicama.
         
Međutim, kontrasankcije će pre biti od pomoći nego što će naneti štetu prehrambenoj bezbednosti Rusije. 
         
Rusija uopšte ne mora da uvozi hranu iz zemalja koje imaju neprijateljsku politiku prema nama.
         
Ako se situacija sagleda i sa aspekta racionalnog egoizma i ne pokušava sa stavljanjem apstraktnih principa tržišne neoliberalne privrede iznad nacionalnih interesa, onda nije teško zaključiti da pristup ruskom tržištu mora biti privilegija koju treba zaslužiti prijateljskim ponašanjem.
         
Bez obzira na principe STO, Kina, EU i SAD – aktivno primenjuju upravo princip privilegovanog pristupa svojim tržištima. Po ovom pitanju treba učiti od ovih zemalja. 
         
Rusija je poslednjih godina ozbiljno poboljšala sve pokazatelje bezbednosti životnih namirnica...
         
Lako je pretpostaviti da će liberalni ekonomisti i novinari aktivno kritikovati odluku predsednika Putina i tretirati je kao protekcionizam koji će sa njihovog aspekta neizbežno dovesti do rasta cena i pada kvaliteta robe. Ali, to nije tako.
         
Protekcionizam, isto kao i svaki drugi komplikovani instrument, može biti kako štetan tako i koristan. Sve zavisi od toga sa koliko se umešno koristi.
         
Da bismo se uverili u korisnost protekcionizma, dovoljno je pogledati najbolji primer njegove uspešne primene - Sjedinjene Američke Države.
         
U prvim fazama svog postojanja (to jest dok se Amerikanci nisu naučili da zarađuju u svetskim ratovima i počeli da monopolski štampaju svetsku valutu) upravo je protekcionizam bio jedan od ključnih sastojaka američkog ekonomskog čuda. A sada, kada Amerikanci mogu da slobodnu međunarodnu trgovinu koriste da druge zemlje pretvore u svoju sirovinsku bazu, protekcionizam je proglašen za bezuslovno zlo. Za vreme mlade američke demokratije, lideri SAD su se prema njemu imali sasvim drugačiji odnos.
         
Posle dobijanja nezavisnosti SAD, tadašnji američki predsednik Džordž Vašington svojim već drugim ukazom uveo je tarife za raznu uvoznu robu.
         
Prvi ministar finansija SAD Aleksandar Hamilton napisao je čitav naučni rad o korisnosti protekcionističkih mera i izradio 12 konkretnih mera koje su SAD pomogle da odbrane svoje tržište i da razviju vlastitu industriju i nauku.
         
Interesantno je da bi se sve ove mere danas smatrale grubim kršenjem principa slobodne trgovine ili pravila STO.
         
Hamiltonov nekadašnji arsenal mera podrazumevao je: zabranu uvoza iz neprijateljskih zemalja, zabranu izvoza strateški važnih sirovina, kao i subvencije i poreske olakšice lokalnim proizvođačima.
         
Faktički, Rusija trenutno aktivno preuzima iskustvo tvoraca SAD i primenjuje njihove recepte ekonomskog uspeha.
         
Sa sigurnošću se može tvrditi da bi Hamilton i Vašington bespogovorno odobrili ukaz predsednika Putina.
         
Zabrana uvoza prehrambenih proizvoda iz Evropske unije, SAD, Kanade i Australije imaće pozitivni uticaj na rusku maloprodaju.
         
Trgovinskim lancima je bilo lakše da rade sa evropskim proizvođačima sa kojima su imali uspostavljene kontakte i uigranu logistiku. U takvim uslovima čak su i veoma efikasni ruski proizvođači teško mogli svoju robu da prodaju na tezgama maloprodajnih lanaca.
         
Nije tajna da neki strani trgovinski lanci principijelno više vole da rade sa distributerima iz svojih zemalja i tako ignorišu rusku alternativu.
         
Kontrasankcije će razoriti postojeće logističke kanale i naterati maloprodajne lance da rade i sa drugim distributerima.
         
Jedinstvena šansa za ruske proizvođače biće upravo ovaj period «rata sankcijama».
         
Naravno da postoji opasnost da sankcije budu doživljene kao oprost grehova i da ruske kompanije ne urade ništa da poboljšaju kvalitet svojih proizvoda i saradnju sa trgovinskim lancima.
         
Mogu doći u iskušenje i da neosnovano podignu cene. Srećom, predsednički ukaz ne zabranjuje sav uvoz, već samo ono što dolazi iz zemalja koje su uvele sankcije protiv nas. To znači da rusko tržište neće ostati bez kvalitetnih prehrambenih proizvoda ruske ili strane proizvodnje.
         
Želim da verujem da će ograničavajuće mere biti praćene merama za stimulisanje našeg agrobiznisa.
         
Ne treba se plašiti kršenja pravila Svetske trgovinske organizacije. Uvođenjem političkih sankcija Rusiji, SAD i EU su same grubo prekršile pravila te organizacije, tako da više nema smisla da Rusija igra po tim pravilima, ako ih više niko ne poštuje.
         
Ako uspemo da dovoljno dugo blokiramo evropski i američki uvoz, stimulišući ruske proizvođače, za 3–4 godine ćemo  jednostavno moći da zaboravimo na uvoz prehrambenih proizvoda.
         
Naravno, naša klima ne dozvoljava da uzgajamo banane i ananase, ali sve ostalo možemo gajiti sami i čak prodavati drugima.
         
Neće biti prehrambene krize. Pre nas očekuje prehrambena renesansa.

Autor: Oleg Makarenko