Konvoji za Srbe i Ruse se blokiraju, a njihove izbeglice se ignorišu

Svaki čovek koji je makar i u najranijoj mladosti bio izbeglica, do kraja života nosi sećanje na te teške dane. I ono što je najbitnije – kod takvog čoveka se razvija snažan osećaj saosećanja i živo interesovanje za sve njemu slične izbeglice, gde god se one pojave. Sve to važi i za čitave države, pa bi otuda bilo sasvim logično da mediji u Srbiji, u zemlji koja ima najveću izbegličku populaciju u Evropi, detaljno informišu javnost o izbeglicama iz Ukrajine u Rusiji. Međutim, zašto se to ipak ne događa?

Dakle, ako ste i sami izbeglica sa Balkana, ili ako poznajete barem jednu takvu osobu, a sigurno je poznajete s obzirom na njihov ogroman broj posle ratnih dešavanja iz 1990-ih godina, onda dobro znate da svaka takva osoba savršeno pamti kako je izgledao taj sudbonosni dan kada je otišla u izbeglištvo, a takođe se neizbrisivo seća i svakog drugog detalja iz tog vremena, bez obzira koliko su neprijatne te uspomene, te zauvek deli svoj život na dva dela – pre i posle izbeglištva. Slično je i sa kolektivnim sećanjem na nivou cele države, pa se zato čitava Srbija može nazvati vrlo osetljivim područjem kada je reč o izbegličkoj tematici.

Međutim, baš zato, desilo se nešto neobično. Naime, Srbija koja po rečima ministra Vulina još uvek ima preko 40.000 ljudi sa statusom izbeglice, što je najviše u Evropi - u priličnoj meri zatvara oči pred humanitarnom katastrofom koja se ovih dana odvija u Ukrajini, zato što su maltene sve vesti koje dopiru odatle toliko šture da ih je sve zajedno moguće smestiti u jednu proširenu rečenicu prosečnog televizijskog voditelja ili u isečak novina koji bi mogao komotno da stane u kutiju šibica. I sve to uprkos činjenici da je do sada, bežeći sa jugoistoka Ukrajine, u Rusku Federaciju prebeglo čak 730 hiljada ljudi, a blizu 150.000 je apliciralo za duži ostanak, dok je 48.000 zatražilo azil u Rusiji. Naravno, ni to nije konačan bilans, zato što se te brojke menjaju velikom briznom, a broj tamošnjih raseljenih lica se svakim danim uvećava za najmanje nekoliko hiljada.

Inače, slična oskudna medijska slika prati i veliki humanitarni konvoj, sastavljen od bezmalo 300 kamiona sa neophodnom hranom za životno ugroženo stanovništvo, koji se iz Rusije uputio u krizna područja Donjecka i Luganska. U svakom slučaju, ni pomenuta nepregledna kolona vozila, dugačka tri kilometra, očigledno nije u domaćem medijskom prostoru zastupljena u onoj meri, u kojoj bi se moglo očekivati, s obzirom da bi bilo logično da srbska javnost bude pobliže upoznata sa sudbinom ruskog humanitarnog konvoja, kakav je još nedavno, pre samo nekoliko godina, takođe bio upućen i na Kosovo kao pomoć Srbima na Kosovu.

Podsetimo, u Srbiju je krajem 2011. godine iz Rusije krenula slična kolona sa 25 kamiona, sa preko 300 tona pomoći, koja se sastojala od hrane, elektrogeneratora, ćebadi i nameštaja, a misija Evropske unije ju je tada blokirala na Jarinju, ne dopuštajući ulazak na Kosovo. Tada je ruski ambasador Konuzin izjavio da ih predstavnici evropske misije faktički ucenjuju, postavljajući neprihvatljive uslove i istovremeno izlazeći iz okvira svog mandata, a Dmitrij Rogozin je tada nazvao taj pokušaj zaustavljanja ruskog humanitarnog konvoja za Srbe – „čistom samovoljom i humanitarnim zločinom“.

I upravo zbog srbskog gorkog iskustva sa sopstvenim izbeglicama i sa zaustavljanjem konvoja pomoći za Kosmet, najmanje što bi se moglo očekivati, to je pojačani interes za ista takva dešavanja, koja se sada ponavljaju negde drugde i nekom drugom. Konkretno – u Rusiji. Ali, suprotno logici i želji svih bivših i sadašnjih balkanskih izbeglica, takvih opširnijih izveštaja iz Rusije ipak nema mnogo. Naravno, u domenu je pretpostavki da takva informativna oskudica takođe predstavlja neku vrstu evropske „samovolje i ucene“, ali verovatno bi se mnogi složili da ona uopšte nije daleko od istine.

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut