Da li će Porošenko sesti u isti čamac sa Obamom?

U telefonskom razgovoru sa Petrom Porošenkom Barak Obama se zakleo predsedniku Ukrajine, zahvaćene građanskim ratom, da će mu Amerika priteći u pomoć. „U istom smo čamcu…“ – rekao je Obama. Ali slika čamca ne može da zadovolji Kijev, Kijev bi hteo da se sa Amerikancem nađe   bar na istoj krstarici, ako već ne može na nosaču aviona. Da Ukrajina želi da dobije status „glavnog saveznika SAD izvan NATO-a (MajorNon-NATOAlly)», predsednik Porošenko je 21 jula izjavio u intervjuu TV kanalu CNN…Ukoliko  se to ostvari, Ukrajina će steći ne kišobran NATO-a, već „vojni kišobran“.

Već je postalo očigledno da aktuelni predsednik Ukrajine nije u stanju da izađe na kraj sa političkom i ekonomskom krizom u zemlji. Očigledno je i da nesigurni Porošenko, kao i bilo koji drugi političar koji nema pomoć čitavog naroda, pokušava da se pri rešavanju unutrašnjih problema oslanja na stranu pomoć, pre svih na pomoć SAD-a.Američki savetnici u ulozi „posmatrača“ sada postoje u praktično svim tajnim službama Ukrajine, u armiji,  u političkim strukturama. „Ukrajina može da iskoristi američku lidersku poziciju i podršku za borbu sa korupcijom, za obnovu naših finansijskih institucija, reformisanje energetske strategije i liberalizaciju poljoprivrede“ – nada se Porošenko. Samo je teško zamisliti koje će to načine Amerika koristiti za borbu sa korupcijom koja je postala neraskidivi deo ukrajinskog nacionalnog blaga,  ili čime će   orati zaparložene ukrajinske njive. Takođe je teško zamisliti i čime to mogu da pomognu Jenki koji bi se ubili za paricu, u „obnovi finansijskih institucija“, kada su već sami lepo rekli da novac neće da daju.

A ukrajinskoj strani je, osim navedenog, prema rečima Porošenka, „neophodan  i američki gas kako bi Ukrajina uspela da zadovolji svoje potrebe“. To kaže šef države, koji je obavezan da u svakom trenutku zna odgovor na pitanje kako će i čime da obezbedi da stanovništvo njegove zemlje prebrodi predstojeću zimu kako treba. Za sada gas sa one strane okeana može da stigne samo u epruveti – zbog analize. Da-da, Porošenko jako želi da „isključi pritisak zbog gasa od strane Moskve“, to stalno ponavlja i Evropa, ali ta Evropa od reči nije ni za korak pošla dalje.  A predsednik Ukrajine se o Rusiji izražava sa takvim neprijateljstvom kao da je pravi Amerikanac. Dešava se da njegove izjave ponekad liče na primitivne klišee brifinga Stejt departmenta SAD, koji prema Rusiji vodi klevetničku kampanju. U Beloj kući se sve više oslanjaju na otvorenu laž, bez imalo truda da se pozabave dokazivanjem onoga, što su izjavili. Nema pozivanja na činjenice,  koje mogu da se razmotre i prokomentarišu, informacije se često preuzimaju sa interneta. U poplavi antiruskih izjava sve češće se čuju glasovi zvaničnih lica. Kao, na primer, u skorašnjoj izjavi sekretara za štampu predsednika SAD-a, DŽ.Ernesta, koji je okrivio Rusiju za rušenje aviona malezijske kompanije „Malaysia Airlines“ .

Američke izmišljotine prijaju Kijevu. Porošenko Amerikancima šapuće u uvo: „Evropa treba da prati put SAD-a i da zavede  svoje ekonomske sankcije“. Otkada se to predsednik Ukrajine pita šta Evropa treba, a šta ne treba? Reklo bi se da povod za nadmenost Porošenka predstavlja to, što je Kongresu SAD-a predat projekat zakona prema kome Ukrajina može da dobije status glavnog saveznika Sjedinjenih Država izvan NATO-a. To je za sada inicijativa samo deset kongresmena, ali ukoliko se dobije saglasnost parlamenta i to potvrdi šef države taj zakon može da stupi na snagu. NATO će u tom slučaju jednostavno dobiti saopštenje šta mu je činiti. Stvarno, u tom slučaju Kijevu neće ni biti potreban Brisel. Ali predsednik Ukrajine je malo požurio –i dalje postoji velika sumnja da će Sjedinjene Države stvarno poželeti da prime Ukrajinu u zatvorenu zajednicu  svojih vojnih prijatelja.

 Prvo, status koji Porošenko toliko želi danas ima 15 zemalja, koje su daleko od direktne zone  odgovornosti NATO-a. U Evropi su granice alijanse već proširene do graničnih oznaka Ruske Federacije u Latviji i Estoniji. Jednostrano omogućavanje da Ukrajina dobije „vojni kišobran“ od SAD značilo bi i mogućnost da se na njenoj teritoriji postave američke vojne jedinice i baze. Ali, treba da se podvuče, ne armije NATO-a, već oružanih snaga SAD, a to već predstavlja instrument pritiska ne samo na Rusiju, već i na Evropsku uniju.

Drugo, sada se i državnost Ukrajine našla  pred najtežim ispitom, ali se ne zna kakav će biti rezultat. Previše krvi i ljudskih života je na savesti sadašnjeg kijevskog režima. Bela kuća nije uspela da uvuče Rusiju u ratovanje u Ukrajini, „antiteroristička operacija“ je blizu kraha, industrija ostaje bez   kapaciteta koje je imala, nezaposlenost se povećava, postoji masa razorenih malih i srednjih preduzeća. U perspektivi će se redovi nezadovoljnika Porošenkom i njegovom vladom samo popunjavati. Status „glavnog saveznika SAD izvan NATO-a“ neće moći da pomogne da se reše unutrašnji problemi Ukrajine, već predstavlja samo korak  daljeg zaoštravanja napregnutosti u odnosima sa Moskvom. U stvari, čak ni američki zakonodavci ne kriju protiv koga je usmerena ta inicijativa. „Mi pomažemo narodu Ukrajine da se zaštiti od ruskih koraka koji vode destabilizaciji Ukrajine“ – izjavio je kongresmen Sander Levin. Ovakve izjave pokazuju potpuno neshvatanje činjenice da je buduće odnose Ukrajine i Rusije ružno razmatrati upoređivanjem vojne snage – baš kao što su i   pokušaji da se otpor Novorusije uguši artiljerijom i snagom naoružanih kaznenih jedinica osuđeni na neuspeh.

Treće, Amerikanci od samog početka oružanog konflikta Kijevu ukazuju tehničku pomoć, isporučuju medikamente, zaštitna sredstva, hranu, ali su u konfliktu učestvovali preko snaga privatnih vojnih kompanija, a ne same države; SAD, u suštini, ne sarađuju sa ukrajinskom armijom, već pomažu oružanim formacijama pojedinih ukrajinskih oligarha. Koliko je pri tom, uz američko učešće,  ubijeno civila Ukrajine – starih ljudi, žena,  dece, svet ne zna, ali stanovnici Ukrajine to nikada ne mogu da zaborave.  Bilo kakvo vojno prisustvo Amerike na tlu Ukrajine značiće okupaciju, i ne postoji nikakav zakon, donet u SAD o vojnom savezu sa sadašnjim režimom, koji to može da promeni.

Najzad, da konstatujemo i da, birajući Ukrajinu za ulogu svog glavnog satelita na postsovjetskom prostoru, Vašington rizikuje da izgubi poverenje Gruzije koja odavno čeka odluku, sličnu toj, da i ne pominjemo  Moldaviju. Nije slučajno u Kongresu već počelo da se priča da bi projekat zakona za te tri zemlje mogao da se izglasa u paketu. Sa jedne strane – Vašington je obradovan sve većim redom bivših sovjetskih republika  koje žele da pređu na njegovu stranu, zbog svoje konfrontacije sa Rusijom, a sa druge – političare koji još uvek nisu izgubili zdrav razum – to plaši. Ko može da bude siguran da će posle neuspeha u Iraku i Avganistanu, posle poraza na frontovima „arapskog proleća“, između ostalog i u Siriji, administracija SAD  uspeti u Ukrajini?

Autor: Nikolaj Bobkin