Balkanska usamljenost fotografa Marije Gorelove

Marija Gorelova živi na Sahalinu, najvećem i najistočnijem ostrvu Rusije. Iako je prevodilac po obrazovanju, ona je pronašla sebe u fotografiji. Ona primećuje detalje, i nikakve balkanske boje nisu u stanju da joj odvuku pažnju od tog procesa. Marija mnogo putuje, tako je i na Balkan dospela pre nekoliko godina, tražeći zemlje za koje nisu potrebne vize.

Posetila je Crnu Goru, Hrvatsku, Bosnu i konačno Srbiju, za sada samo Beograd, ali sve još predstoji.



Ispostavilo se da Beogradu ide crno-bela gama. Na snimcima Marije Gorelove promiče umor starog grada, usamljenost sa pogledom na Ušće, a na fotografiji tezge sa polovnim knjigama vide se naslovi – Groblje, Sećanja, Sneg. To je možda slučajnost, a možda i ne, zato što Marija tek počinje da uči srbski. Ali već sam shvatila da su na Balkanu tuga i radost prve komšije.

- Možda se nadovezalo moje unutrašnje stanje. Volim tužne snimke, i ja sam fotografisala kako sam se tamo osećala. Shvatam da će sada moje reči kontrastirati sa snimcima, ali balkanski utisci su isključivo pozitivni, zato što tamo žive dobronamerni, osmehnuti ljudi, uvek spremni da pomognu. Kada praviš snimke u boji, to malo odvlači od dešavanja u kadru. Sve vidim u crno-beloj boji, fotografije ispadaju zagonetnije.



Bosna je zemlja kontrasta, to je još govorio jugoslovenski pisac Ivo Andrić. A Marija Gorelova, mada je i boravila svega nekoliko dana tamo, odmah je to osetila:

- Šta me je začudilo – u okviru grada ima grobalja, pored teče običan, svakodnevni život. Za mene je bilo neobično to susedstvo života i smrti. Nisam fotografisala groblja, ali sam poklonila pažnju razrušenim zgradama – htela sam tako, mada ima mnogo drugih zanimljivih objekata.

Kod Antona Čehova u dokumentarnom ogledu Ostrvo Sahalin jedan junak govori da prema legendi, kada su Rusi zauzeli ostrvo i zatim počeli da istiskuju lokalni narod, šaman je prokleo Sahalin i predskazao da od njega neće biti ništa korisno. Ali ispalo je malo drugačije. I ako sa tačke gledišta ekonomije ostrvo je preživljavalo razna vremena, surova lepota nikuda nije nestala, kaže Marija Gorelova.



- Sahalin odgovara svima koji vole pejzaže i snimanje prirode, ovde je ona vrlo različita, ima šta da se ovekoveči. Ima i zanimljivih tipova, istina, ne volim previše da snimam ljude. Njima nije uvek drago što ih fotografišu, i kako se ne bih mešala u tuđ život, biram drugi žanr. Na Balkanu, kada ih fotografišu, ljudi se osmehuju. Mi smo verovatno zatvoreniji, kao da nešto skrivamo. Takav nam je karakter.

I kamera i njena vlasnica Marija zavoleli su Balkan. Ubrzo oni će ovamo ponovo doći: fotograf želi da poseti srbska sela, da poseti Novi Sad, Sarajevo, da oseti razliku između osmanskog i austrougarskog kulturnog nasleđa. Kada ovog puta krenem, snimci će možda biti pozitivniji – kaže Marija Gorelova:

- Dopada mi se atmosfera, vazduh. Htela bih čak tamo da živim. Imala sam veliku želju da se preselim na Balkan posle prve posete. Počela sam čak da pokušavam, tražim kurseve srbskog, da razmišljam koliko će to koštati. Plan se nije ostvario iz privatnih razloga. Ali svejedno želim tamo da provedem neko vreme. Kod nas na Sahalinu sve je odlično, ali potrebne su mi nove emocije, novi krug poznanstava.

Timur Blohin,