"Nadam se da srpske kolege u Africi ne jedu majmune?"

Sada je Ebola u centru pažnje. Ne treba stvarati bilo kakvu apokaliptičnu sliku. Problem je ozbiljan. Ali nije glavni problem....  

Poslednjih nekoliko nedelja, mediji gotovo svakodnevno izveštavaju o novim slučajevima širenja virusa Ebola. Iako je Demokratska republika Kongo postojbina virusa, gde se on pojavio još 1976.godine, sadašnja epidemija je počela u državama zapadne Afrike. Kongo nema zajedničke granice sa ovim državama, pa ipak, virus je sada stigao do Gvineje, Liberije, Nigerije i Sijera Leone. Sposobnost virusa da nesmetano prelazi granice plaši vlasti mnogih država.

Interesantno je i to što je Afrika najsiromašniji kontinent, pa ipak, budući da je bogat sirovinama, predstavlja destinaciju gde mnogi odlaze „trbuhom za kruhom“. Nije tajna da su, samo tokom poslednje godine, kineske investicije u Afriku porasle na čak 16 milijardi dolara. Kina investira najpre u energetske izvore i u rudnike metala, ali i u infrastrukturu i škole i bolnice u afričkim zemljama. Osim kineskih, u Africi su veoma aktivne i mnoge ruske energetske kompanije. Takođe, veliki broj srbskih građevniskih radnika je angažovan na izgradnji tih energetskih i infrastrukturnih objekata.

Sve ovo govori u prilog tome da prisustvo mnogih stranih radnika u Africi predstavlja opasnost da se epidemije raznih lokalnih bolesti šire brže po čitavom svetu. O izazovima i merama opreza govore direktor Klinike za infektivne i tropske bolesti u Beogradu Mijomir Pelemiš, kao i zamenik direktora Istraživačkog instituta epidemiologije iz Moskve Viktor Malejev.

Da li Vam se čini da je možda medijska „buka“ oko Ebole nepravedno glasna? Kome ova „buka“ može da ide na ruku? Da li Vi mislite da mediji preteruju, kada izveštavaju o Eboli? Ili je virus zaista toliko opasan?

Viktor Malejev: Da, sada je Ebola u centru pažnje. Slična se medijska kampanja vodila i sa različitim gripovima. Medijima je svakakva „egzotika“ privlačna, novine moraju o nečemu da pišu. Sada mi se obraćaju sa različitih medija, pa čak i sa onih koji su posvećeni deci, sa pitanjima o Eboli. Ne razumem zašto se sad toliko cela tema preuveličava? Možda to ide u korist farmaceutskim kompanijama? Makar u nekom smislu. Od stranaca u Africi praktično niko nije oboleo, a Afrikance možete lečiti samo besplatno, jer oni novac nemaju. Ipak, zato se na njima mogu sprovesti klinička ispitivanja određenih lekova. Ne treba sad stvarati bilo kakvu apokaliptičnu sliku. Ako u državi postoje normalni lekari, a ne šatori sa nehigijenskim uslovima, nego obične bolnice gde je moguće izolovati bolesnika, uz primenu specijalne odeće za medicinsko osoblje i dezinfekcionih sredstava, onda zaista ne treba očekivati ništa strašno.

Mijomir Pelemiš: Mislim da je ovo slika stvarne situacije u svetu, jer nije prvi put da čujemo za ovu virusnu bolest. Za mene ovo nije nikakva novost, osim što se povećao broj obolelih, povećao rizik, povećao broj umrlih. Ovo sve stručnjaci SZO, koji se bave ovim problemom, tumače mutacijom virusa. Virus je dakle postao opasniji, „ubojitiji“ i otporniji na različite agense u prirodi koji služe za uništavanje virusa. Samim tim, on izaziva teže oblike infekcija. I ranije je bilo ebole, ali je smrtnost nije bila tako visoka kao sada.

Ovaj virus je u tesnoj vezi sa niskim žitovnim standardom. Šta više, određene kulturne tradicije, određeni način priprme hrane omogućava da se mnogo ljudi brzo inficira. Da li su srbski  i ruski lekari imali prilike da se na „licu mesta“ upoznaju sa određenim tropskim i infektivnim bolestima?

Viktor Malejev: Problem u Zapadnoj Africi je ozbiljan. Ali, Ebola nije glavni problem, recimo, Gvineje. Država je siromašna. Stanovništvo umire od side, malarije i lepre. Prosečni životni vek je svega 44 godine, deca do 5.godine života se uopšte ni ne registruju. Ljudi su neobrazovani, malo znaju o medicini i higijeni. Šta više, oni jedu majmune. Nadam se da srpske kolege u Africi ne jedu majmune?

Mijomir Pelemiš:  Neki naši lekari su bili u Kini recimo, ili u Etiopiji, pa i u Nemačkoj gde su se susretali sa ovim bolestima. Svake godine, u našoj klinici u Beogradu, imamo bolesnike sa malarijom, imali smo bolesnike sa drugim hemoragijskim bolestima- Denga, Žuta groznica, Kongo...Jedino, do sada nismo imali obolele od ebole.

Obzirom na dinamiku međunarodnog saobraćaja, pokretljivost stanovništva i roba, opasnost za čovečanstvo u vezi sa epidemijama postaje veoma velika. Imali smo ranije atipične upale pluća, ptičji i svinjski grip, evo sada Ebola. Može li se uskoro očekivati kraj ove epidemije?  Obzirom da je više hiljada srbskih radnika angažovano u Africi, da li se može reći da nadležne službe u Srbiji „stvar drže pod kontrolom“?

Viktor Malejev: Sve epidemije, pa čak i pandemije se pre ili kasnije završe. Mislim da će se i ova negde početkom sledeće godine završiti. Među obolelim strancima su oni koji su, da tako kažem spavali u barakama sa loklanim stanovništvom.

Ipak, trebalo bi se uzdržati od bliskih kontakta, voditi računa o mestima gde se čovek nalazi. Ne zaboravljati na dezinfekciju. Mnogo zavisi i od prirode posla kojim se čovek bavi. Na primer, u okviru ruskog aluminijumskog giganta „Rusal“ koji ima svoje brojne pogone u Africi, niko nije oboleo. A epidemija u Gvineji traje već 9 meseci. Kompanije sprovode mere i mislim da je to neophodno na primer promeniti radno vreme ili organizovati neke obuke i predavanja.

Mijomir Pelemiš: Zbog ove, trenutno alarmantne situacije, epidemiolozi prate i izveštavaju me svakog dana. U proseku ima negde negde 5-10 putnika dnevno, koji se vraćaju iz raznih afričkih ili azijskih zemalja. Ali, iz zemalja gde je registrovana ebola, bude malo putnika tokom jedne sedmice, recimo 3-5. Do sada smo imali ukupno 3 bolesnika, koji su se vratili iz nekih afričkih zemlja, kod kojih je bila sumnja da imaju neku od ovih „uvezenih bolesti“- ali se ispostavilo da se radi o malariji i hemoragijskoj groznici Denga.

Timur Blohin, Jovana Vukotić