Milovan Balaban: Samo sloga Srpsku spasava

Srbska - srbsko čudo

Kako bi objasnio značaj jedinstva i štetnost eventualnih podela u Srbskoj, kao i pogubnost mogućnosti polarizacija koje izazivaju šizofrenost o kojoj govori Hantington, progovoriću reč dve o samoj RS. Republika Srbska je svojevrsno čudo nastalo devedesetih godina prošlog veka. Ona je srbski entitet u BiH (gotovo kao država), rođen u neprijateljskom geopolitičkom okruženju u vremenu višeslojnog pritiska na srbski narod. Anglosaksonske geopolitičke projekcije ovog prostora nisu podrazumevale postojanje stabilnog srbskog entiteta (a kamoli države) na prostorima Balkana. Ali egzistencijalna ugroženost Srba na prostoru Bosne i Hercegovine rezultirala je homogenizacijom srbskog nacionalnog bića i izgrađivanjem toliko neophodnog jedinstva koje predstavlja najveću snagu Republike Srpske. Ugroženost i pritisci spolja, kao i uzdizanje životvorne i državotvorne nacionalne svesti učinili su da ova srbska državolika tvorevina uspe da izbegne nacionalnu u društvenu šizofrenost, koju po rečima Hantingtona seje uvozna amerikanska demokratija u zemljama drugačije civilizacijske paradigme.

Pošto Amerikanci nisu imali u planu stvaranje iole ozbiljnog srbskog entiteta na ovim prostorima Dejton je bio samo trenutno izlaženje u susret srbskim zahtevima, koji su bili prihvaćeni kako bi se završio rat. Srbima nije moglo da se uskrati praktično sve što su svojim žrtvovanjem u ratnim godinama stekli, a što im pogotovo pripada po istorijskom pravu i etničkoj zastupljenosti u Bosni i Hercegovini. No, u mirnodopskim godinama, koje su sledile, jasno se videlo da „međunarodna zajednica“ (SAD) hoće da ukinu ovaj srbski entitet što je sprovođeno, a i danas se sprovodi na razne načine, pre svega kroz pritisak na Dejtonski sporazum i pokušaj smanjivanja njegovih ingerencija ali i pokušajem izazivanja i prelivanja nemira iz susednog entiteta, a to sve kako bi se Srbska dovela na nivo puke simbolike. Ono što je iznenadilo kreatore Balkana (i stranih okupacionih, vojnih i civilnih predstavnika) jeste gotovo konstantan otpor i odlučnost Srpske da se odupre pritiscima.

Snaga Srpske

Najzanimljivije pitanje je odakle crpi snagu ovako mali entitet da, u često nenaklonjenoj državi, okružen uticajima većinom ne baš prijateljskih evropskih i svetskih sila, zarobljen u dvorištu geopolitičke zone uticaja anglosaksonskog sveta, obezbeđuje već dve decenije svoj opstanak, kao i bitnost koja se ogleda u dinamičnosti njegovog postojanja (Srbska je igrač koji ima razne kontakte i često je nezaobilazan faktor u izgradnji stabilnosti regiona). Rečeno terminologijom profesora Mila Lompara „srbsko stanovište“ je onaj suštinski izvor moći i snage koji drži Republiku Srpsku.

Interes naroda i obezbeđivanje njegove celokupne duhovno-materijalne afirmacije je onaj izvor kojim je prožet sav život u Srbskoj. On je prirodni oblik egzistecije tamošnjeg naroda, te stoga predstavlja i idejnu osnovu iz koje proizilazi i vlast spremna da, ukoliko želi da ostane predvodnik naroda Srpske, služi  tom istom narodu u skladu sa njegovim interesima izraženim u „srbskom stanovištu“. Otud smo imali slučajeve u Srbskoj da političari evropejske paradigme, kako bi došli i opstali na vlasti, postaju zagovornici srbskog, narodnog stanovišta, dok istovremeno u Srbiji, matici Srba iz Srpske, proces transformacije političara neretko ide potpuno obrnutim smerom.

Favorizovanje narodnog, srbskog stanovišta u Srbskoj bilo je presudno za njenu egzistenciju. Udari koji su dolazili na ovu državoliku tvorevinu najčešće su imali suprotan efekat od onog koji su očekivali inspiratori pritisaka. Naime oni su češće homogenizovali srbski narod, a i elitu Srpske, nego što su je dezintegrisali. Vreme je pokazalo da se pritisci spolja, kao adut u rukama rušitelja Srpske, neretko pretvaraju u mehanizme koji naposletku budu u službi jačanja i podizanja njenog jedinstva.

Pokušaj urušavanja Srpske

Otud se u poslednje vreme naročito radi na njenom urušavanju iznutra. Kako? Već postojeći oblik podvojenosti, koji donosi demokratsko uređenje kako kaže Hantington (a koji nije uvek loš po državu i narod), pokušava se produbiti zaoštravanjem i dizanjem tenzija tokom izborne kampanje, kako bi politička elita bila dodatno polarizovana, sve do stepena ozbiljne i permenentne konfrontacije koja bi se u kasnijem periodu raznim mehanizmima (neprimereno oštrom retorikom tipa izdajnici, lopovi itd. koja se na žalost već uveliko koristi u ovoj predizbornoj kampanji, ali i dirigovanim nemirima) održavala.

Ovakva divergentska kretanja u političko-intelektualnoj eliti Srpske bi se vremenom prelivala na narod, te bi usled jačanja podvojenosti postepeno došlo do bleđenja i zaborava, za Srpsku i njen narod jedino održivog srbskog - narodnog stanovišta. Polarizovani duh elite postepeno bi sve više postajao faktor moralnog i svakog drugog kvarenja naroda odozgo, umesto dosadašnjeg stanja u kom se neretko vlast prilagođavanja srbskom, narodnom stanovištu odozdo.

Ukoliko bi se zapatili ovakvi procesi bi izazvali trajno slabljenje i smanjenje otpornosti Srpske. U srbskoj istoriji su poznati primeri moralnog urušavanja elite, koje je prenošeno na narod neretko rezultiralo kaznom u vidu nacionalnog propadanja i gubitka države. Kako se to ne bi dogodilo, pre svega elita Srpske treba da izbegne udare inspirisane spolja i zadrži duh srbskog, narodnog stanovišta kao prvi i jedini faktor očuvanja jedinstva i afirmativne homogenosti. Vlast, kao nosilac poluga i mahanizama moći uvek je, makar za nijansu, odgovornija od opozicije. Kako ova sadašnja tako i ona buduća koja se bude formirala posle izbora.

Otud ova sadašnja treba da deluju odgovornije i stabilizirajuće u izbornoj kampanji, kao što i ona formirana posle izbora (ma ko pobedio na njima) mora da u svoje okrilje uključi sve relevantne igrače na političkoj sceni ali i ozbiljne naučne i javne radnike, kako bi krenula, ili nastavila odlučnije da ide u pravcu istinskog reformisanja i oživljavanja društva, te radila na društvenoj stabilnosti i jačanju njegovih odbrambenih mehanizama.

Odbrana Srpske

Udari na Republiku Srpsku neće prestajati i njoj je izgleda suđeno da funkcioniše pod pritiskom. To, kao što sam naglasio, ima i svoje dobre strane. Ali ono što je najbitnije jeste očuvanje duha, ili „srbskog stanovišta“ koji je u samim temeljima Srpske. Ukoliko se on ne sačuva, i ukoliko dođe do njegovog cepanja i dezintegracije elite i naroda, rezultat izbora uopšte neće biti bitan. U tom slučaju pritiske neće izdržati nijedna garnitura na vlasti, kao što će u slučaju očuvanja srbskog, narodnog stanovišta svaka vlast braniti Srpsku svim kapacitetima, i duhovnim i materijalnim, koje nudi celokupan narodni potencijal sa velikom šansom da očuva njen integritet.

U Srbskoj je do sada bio dominantan drugi pomenuti slučaj, i nema razloga da tako ne bude i u budućnosti, što je svakako želja svih Srba širom sveta. No, ipak, uz bitnost ostalih faktora a naročito stava zvanične Srbije, ključ održanja takvog kursa nejviše se nalazi u rukama elite i naroda Srpske.