Logično je što sile Osovine sa Saveznicima ne proslavljaju Dan pobede

Zemlje  iz „Sila osovine“  i njihovi saveznici  ne žele da proslavljaju Dan Pobede u Drugom svetskom ratu.  To je sasvim logično.

Merkelova će  doći „il' ne doći“  u Moskvu 9. maja. Najveroatnije neće doći,  makar je čekali do ponoći.  I premijer Švedske je takođe otkazao.   To je  sasvim logično i  zna se  zašto.  Zbog čega bi Nemačka   slavila pobedu nad samom sobom? Možda zato da bi se distancirala od nacizma?   To se danas  ne nameće kao potreba, veterani SS divizija maršiarju izdignute glave i vedrog čela po trgovima Latvije i Ukrajine  praćeni  ohrabrujućim osmesima simpatije i podrške Evropejaca i Amerikanaca. I Švedska je u Drugom svetskom ratu bila veoma bliska Trećm Rajhu,  pa se ni njoj ne slavi Pobeda.

Ono što je nepoznato,  komentariše ruska javnost,  je zbog čega  je uopšte Vlada Ruske Federacije (RF) i zvala na praznik Pobede te  nacističke i fašističke potomke  i pristalice. Zbog čega će im na   svečarima  Amerikanci,  Nemci, Italijanni i  razni Šveđani,  pita se  komentator portala „Slobodna štampa“  (Svobodnaя pressa,  SP). Portal takođe podseća da je i Francuska ratovala na strani „Osovine“  pošto su je Nemci osvojili i okupirali.

Takozvani „Pokret otpora“  se satojao   od malog broja studenata.  Posle rata je trebalo Fracuskoj prizanti  da je u njoj bio organizovan „pokret otpora“  o kojemu je stvoren mit,  ističe Ana Šafraj,  kolumnistkinja SP.

Bugari su vojevali na strani „Osovine“, Poljaci,  Latvanci,  Ukrajinci,  Hrvati,  koji su činili zverstva u  nacističkim konclogorima   i više im pristoji i da proslavljaju Hitlerov režim to  i to radije čine. Ili jubilje „pivskog puča“.

Neka im se i Obama  priključi,  kao predstavnik zemlje koja je skoro i izazvala taj rat.  Nije valjda slučajno  Fora  izgardio fabriku „Folksvagen“  u kojoj su  se proizvodili tenkovi „Tigar“.

Razume se da  će se Rusija  radovati svima koji budu  došli. Ali zbog čega ih pozivati?  „Priznajte,  Hrista radi, da smo mi pbedili u tom ratu“.

Status  pobednika  se ne stiče nečijim  priznanjem,  nego zapravo ostvarenom pobedom. I taj status je neophodno  stalno potvrđivati.  Kao na Krimu,  na primer. 

Govreći otvoreno, demonstrativno  otkazivanje dolaska u Moskvu na Dan Pobede,   i jeste  priznanje Rusiji   statusa pobedniaka. I to realno,  a ne formalno. 

Svi se oni boje da će Rusija ponovo početi  da pobeđuje. I sasvim su u pravu  zbog te svoje otvorene bojazni.

„Nije nam potrebna njihova zahvalnost.  Potreban nam je njihov strah“,  ističe  Ana Šafran u svojoj kolumni u SP. 

Što se pak zahvalnosti tiče,  Rusija je dužna da oda blagodarnost svim veteranima.
„Ponavljam svima,  a ne samo onima koji su  iz regiona zvanično pozvani u Moskvu. Za  sve,  kako se objašnjava,  „nije bilo mesta“.  „Da li je baš tako“, pita se Ana Šafran i dodaje :

„Za fašističke potomke bi  se našlo  mesta (da su došli ),  a za veterane koji bi u Moskvu došli o svom trošku („samohodom“) - ne mogu se naći. Tako nešto se se umom  prosto ne može shvatiti.  Kad slavimo,  onda treba da se okupljamo.  Čiji je ustavri ovo praznik“,  s dozom oštre kritičnosti  završava  svoju kolumnu  u SP Ana Šafran,  ne zaboravljajući da poentira:

„Dajte da se opredelimo.  To je naš praznik. I pre svega  to je praznik onih koji su vojevali.  I pbedili. Za svakog od njih  se mora naći mesto u Moskvi. A za one koje smo pobedili,  mesto skoro i nije  potrebno obezediti.“


Prevod i obrada: Branko Rakočević