JEDNOGLASNOST

Piše: Gostimir T. Popović, vojno politički analitičar prota49@yahoo.com
    Proces donošenja svih vrsta odluka, a posebno političkih, kako na nivou BiH tako i na nivou entiteta prepun je raznih termina koji se koriste na neprimeren način. Jedan od termina koji se svakodnevno susreće je konsenzus kao kategorija i način odlučivanja.
I sve bi bilo dobro kad bi se radilo u skladu sa osnovnim teoretskim pretpostavkama. Ovde smo dobili novu formu, naravno iz kuhinje oko visokog, poznatu kao “dovoljan nivo konsenzusa” koja je u potpunoj zavadi i sa zdravom logikom a kamoli sa pravim značenjem ovog termina.
U svemu tome veliki doprinos daju nebrojeni predstavnici medjunarodnih organizacija i snaga u RS i FbiH, koji se petljaju u sve i svašta samo ne u ono što im je u “opisu posla”.
Ipak, stvari stoje sasvim drukčije. Za pojam i sadržaj famoznog termina konsenzus imamo domaći termin (barem u srpskom jeziku) a to je jednoglasnost.
Ona označava princip donošenja odluka po kome se traži postojanje pune saglasnosti SVIH članova/učesnika. Bitno je naglasiti da jednoglasnost može da bude stvarna ili prinudna, kompromisna ili spontana, ali je uvek potrebno da se svi saglase.
Prema tome jednoglasnost je oblik ostvarivanja neposredne demokratije i samouprave i ukoliko je stvarnija i spontanija, utoliko se može govoriti o realnoj demokratiji i poštovanju svih subjekata jednog društvenog sistema.
Bilo bi dobro da predstavnici medjunarodnih organizacija i snaga, posebno oni koji se klasifikuju kao visoki, naučne osnovne postavke i da omoguće da se ovaj princip zaista afirmiše i poštuje. Naravno u ovom slučaju nema amnestije ni za lokalne predstavnike.
 
Ovako kako sada rade je daleko od svih principa pa i principa jednoglasnosti, ali je vrlo blizu principu jednoumlja.