Nobelova nagrada za nesalomivo dostojanstvo

Sedmog oktobra 2010. godine, na dan kada će svet saznati ime novog dobitnika Nobelove nagrade za književnost, želeli bismo da podsetimo da je pre tačno 40 godina Nobelov komitet dodelo ovu nagradu istaknutom ruskom piscu Aleksandru Solženjicinu.
 

Za moralnu snagu kojom je on pratio neprolazne tradicije ruske književnosti, za to što njegova dela svedoče o nesamolivom dostojanstvu čoveka. Tako su članovi Nobelovog komiteta formulisali svoju odluku. Ova ocena je data u prvom redu Solženjicinovim romanima U krugu prvom i Rakov korpus - od tada oni su već bili objavljeni u inostranstvu, pri čemu bez pristanka autora, i, naravno, mimo sovjetske cenzure. Naravno, eksperti Nobelovog komiteta uzimali su u obzir i izuzetan knjižveni debi pisca - priču Jedan dan Ivana Danisoviča. Za ovo remek-delo početkom 60-ih Solženjicina su u SSSR hteli da nagrade Nagradom Lenjina, a zatim, za isto to delo oduzeli su mu bilo kakvu mogućnost da nešto štampa. Jedan dan Ivana Denisoviča je autobiografsko delo. U njemu je odraženo teško lično životno iskustvo - boravak u logoru za političke zatvorenike u godinama staljinističkih represija. Biograf Solženjicina, književni kritičar Ljudmila Saraskina govori kako je u žestokim logorskim uslovima ovaj čovek jake volje i duha postajao pisac.
 

Verovatno je to prvi i sasvim fenomenalan slučaj u istoriji književnosti, kada se književno delo stvara takvim redosledom. Prvo se sastavlja u mislima, zatim se pamti, zatim neki kratki momenti, kada postoji mogućnost - komadić hartije, patrljak olovke - beleže, zatim se sve uči napamet i na kraju se zapali napisano. To je prosto nemoguće zamisliti!
 

1970. godine svoju Nobelovu nagradu Aleksandar Solženjicin, naravno, nije mogao da dobije, ona mu je bila uručena kasnije. A tada, proganjan od strane vlasti, on je shvatao da ako ode iz zemlje, neće mu dozvoliti da se vrati. Između ostalog, ubrzo su pisca izbacili iz SSSR nasilno - pošto je 1973. u Evropi bilo objavljeno njegovo životno delo, a po mnogima i glavna knjiga čitavog 20. veka. To je dokumentarno-literarna epopeja Arhipelag GULAG, koja je još više potvrdila ispravnost odluke Nobelovog komiteta. Jer, kako je rekao tada jedan od članova Kraljevske Švedske akademije nauka, ma gde i iz kakvog razloga da su potirali ljudsko dostojanstvo, stvaralaštvo Solženjicina predstavlja ne samo optužbu progoniteljima slobode, već i upozorenje: sličnim delovanjem oni nanose štetu sami sebi.
 

Aleksandar Solženjicin je proživeo dugi vek, koji je, na sreću, završi u domovini, vrativši se iz prinudne emigracije. Danas se u Rusiji izdaje čitavo njegovo književno nasleđe - sabrana dela u 30 knjiga. I to je najbolja potvrda reči koje je Aleksandar Solženjicin napisao u govori na dodeli Nobelove nagrade: Umetnost ne umire. Mi umiremo, a ona ostaje.