Ulica Prepodobnog Serafima Sarovskog u predgrađu Beograda

U predgrađu Beograda, Batajnici, pojavila se ulica koja nosi ime prepodobnog Serafima Sarovskog. Kako saopštava portal Pravoslavlje.ru, „jedna blagočestiva žena“ predložila je da se ulici da ime velikog ruskog sveca, a posebna komisija jednoglasno je prihvatila taj predlog.

Serafim Sarovski je jedinstvena figura u istoriji ruske crkve, govori analitičar pravoslavnog lista Toma Aleksej Sokolov.

Obično se smatra da je u 18-19. veku Ruska crkva bila potčinjena državi i da je postala faktički birokratska struktura. U tom periodu pravi religiozni život često je zamenjivan ritualnima i formalnostima. Ali paralelno sa tim beležen je unutarcrkveni procvat, vezan između ostalog za Serafima Sarovskog, koji je pokazao da i u uslovima stagnacije crkvenih institucija može da se dostigne bogato duhovno iskustvo. Sam je govorio: Stekni duh miran i hiljade oko tebe će se spasiti, tačnije usmeri svoje napore ne na probleme spoljnog sveta, već na samousavršavanje, možda će svet tada i početi da se menja.

Serafim Sarovski, svetovno ime Prohor Mošnin, rođen je 1754. godine. U mladim godinama teško se razboleo i video je u snu Bogorodicu koja je obećala da će ga isceliti. Malih Prohor se izlečio pošto je poljubio ikonu Znamenja Presvete Bogorodice za vreme litije. Sa 22. godine on je izvršio hodočašće u Kijevsko-Pečersku lavru, gde je dobio blagoslov da primi poslušanje i postrigu u Sarovskom manastiru. Dvadeset godina kasnije bio je je rukopoložen u jeromonaha i već posle godinu dana otišao je da živi u šumski skit daleko od manastira. Serafim Sarovski je napravio baštu i počeo da gaji pčele. Iz ruke je hranio divlje životinje koje su mu prilazile, zimi i leti je nosio istu odeću, strogo je postio, čitao je svete knjige i dugo se molio. On je govorio: Ne treba bez potrebe drugome otvarati svoje srce. Kada se nalazite među ljudima ne treba da govorite o duhovnim stvarima, posebno kada nema želje da se o tome sluša. Tako, usamljenički, Serafim Sarovski je proživeo skoro čitav svoj zreo život, i tek u poslednjih sedam godina, sve do smrti 1833. godine, primao je posetioce, imajući, kako je napišano u njegovom žitiju, dar pronicljivosti i isceljenja od bolesti. Posećivali su ga i znatni ljudi, među njima i car Aleksandar Prvi.

Serafim Sarovski nije bio naučnik ili pisac, nije ostavio veliko nasleđe, govori analitičar pravoslavnog lista Toma Aleksej Sokolov – mi znamo o Prepodobnom uglavom po sećanjima ljudi koji su razgovarali sa njim i beležili ono što je govorio. Sam Serafim Sarovski nikada nije hteo da bude učitelj, nije propovedao, on je jednostavno pokušavao da odgovori ljudima na jednostavna pitanja, kada je shvatio da njegovo iskustvo može drugima da pomogne. U bilo koje vreme godine pozdravljao je posetioce uzvikom „Radist moja, Hristos Voskrese!“. Ovaj iskreni, interesantni čovek još jednom je pokazao da je hrišćanstvo religija radosti.

Serafim Sarovski je bio kanonizovan početkom 20. veka. Zanimljivo je da je on predvideo neke događaje koji su se desili u tom veku. Tako, kao da je imao u vidu revoluciju i svetske ratove, Serafim Sarovski je govorio: Biće takvo vreme u Rusiji kada anđeli neće stizati da prime duše umrlih, ali uporedo sa tim – Gospod će kroz stradanja dovesti Rusiju do velike slave.

Zanimljiva činjenica: grad gde se nalazi manastir podvižništva Serafima Sarovskog u 20. veku je postao veliki istraživački centar u sferi nuklearne energetike. Zato je od 2007. godine Prepodobni Serafim počeo da se poštuje kao nebeski pokrovitelj nuklearnih fizičara.