Živaljević: Vidovdan na Gazimestanu 2012

Krenuli smo oko 23 časa, a nešto pre pet ujutru bili na administrativnom prelazu Rudnice, gde nas je dočekala kosovska policija i pregledala lične karte svih putnika.

 U konvoju su bili autobusi iz Republike Srpske iz Banja Luke, Crne Gore, dok se iz Srbije krenulo iz Novog Sada, Beograda, Kraljeva, Kragujevca, a usput su se pridruživali i u Čačku. Pored toga, sve vreme su pored nas koji smo čekali provere, prolazili automobili iz svih srbskih zemalja.

Zavičaj

 Pejzaž zavičaja oseća se kao voljeno biće. Na administrativnom prelazu Rudnice, sa srpske strane, dočekala nas je crkva Markovica, dok se iza pitomih brežuljaka pomaljalo  sunce nagoveštavajući vreo junski Vidovdan.

 Horizont praskozorja sa šiptarske strane na Jarinju ružila su teška borna oruđa KFOR-a sa isturenim maskiranim topovskim cevima koja su grubo parala nebo. Ovde su se nedavno događale barikade i sila je u novoj bazi na najružniji mogući svedočila o svom prisustvu.

 I policiji, među kojima je bila i postarija sparušena žena, je bilo neprijatno koliko i nama:svi su iz svog razloga gledali u zemlju. Mi jer smo se stideli svog položaja -da nas neko propušta u svoju zemlju, oni, jer su teško mogli da sakriju neprijatnost što nas vide i što bi najradije da nas nema.

 Zato su odmah na startu razmenjene čarke oko toga ko je gde i kod koga došao, ko je uljez, što je vođa puta Stefan Apostolović, maksimalno odgovoran za sve što se u autobusu događalo, kontrolisao, apelujući na cilj naše posete i hodoščašća.

 Nekako smo prošli, ali je ostao mučan utisak da smo jedni drugi mnogo štošta imali da kažemo, poručimo i učinimo. Osećanje je bilo obostrano.

 Nastavili smo put s pesmom, jer je tako bilo najlakše.

 Ćutke kroz delove u kojima je većinski šiptarski živalj, pesmom i mašući trudbenicima  kroz „naše“ krajeve. Oni su se na prvi pogled razlikovali. U Banjskoj do Leposavića i dalje svojim tokom Ibar se baškario kroz vrbake, iždžikljali kukuruzi, zlate se žita i livade, tragovi svadbi na kapijama. Sve je to život.

 Reklame za prodaju stanova, parole  „Ovo je Srbija“ i „Stop Euleksu“ na bilbordima ne manjkaju. Jasno je gde smo. Kroz  Zvečan, varoš koja je srbskog broja 1 u tenisu, Novaka Đokovića, zato što nikada nije zaboravio svoje poreklo niti se pogordio, već u svakoj prilici slavio svoj narod i otadžbinu, proglasila za počasnog građanina! Novakovi posteri krase ovo mesto. Vele da je Novak pomogao sa pola miliona evra, a vozila hitne pomoći sa natpisom "Novak" imali smo prilike da vidimo na svom putešestviju.

Nakratko se svi u autobusu ućute jer prolazimo okolo istočnim delom Kosovske Mitrovice, nastanjenim šiptarima. Ne skrećemo pažnju, ali ulazak u naš, severni deo grada, omogućava nam da danemo dušom. Razgledamo kvartove ovog grada koji lebdi u neizvesnosti opstanka, s neizrecivom tugom.

 U okupiranim delovima moga zavičaja, svetog Kosova i Metohije, nekadašnji srbski svetli gradovi liče na Teheran: na svakom koraku se vijore zastave EU, SAD, Nemačke i Albanije, kopije Kipa Slobode, koji je jako popularan i svedoči o servilnosti i zahvalnosti koju Šiptari svojim mentorima i zaštitnicima pokazuju na svakom koraku i njome se, tako očigledno, diče.

 Ćutke  i sa zebnjom uplovljavamo u strmoglave autostrade glavnog grada južne srpske pokrajine, Prištine. Pored banaka, trgovina, auto-servisa i salona nameštaja, hotela i restorana vide se i raspaljeni dimnjaci velikih fabrika. Jasno je da u njima okupator okupatora, strana i daleka sila stvara Mordor, izvlačeći iz nedara zemlje koju je sam Bog darivao ne štedeći, sva njena raspoloživa blaga. Nebo Prištine sivo je od isparenja iz fabričkih dimnjaka. Nekažnjeno se prlja svetlo i čisto nebo moga zavičaja.

Vidovdan u Gračanici

Ponekad iz čistog mira niti ičim izazvano zaorilo bi se iz momačkih grla „Hriste Bože, raspeti i sveti...“, početak Himne Petog korpusa. Pevali su „Zavetnici“, „Kanonisti“, „Vitezovi“, kao što bi, oružjem ako treba, oslobađali svoju okupiranu svetu zemlju.

 I eto nas već u Gračanici. Dočekuje nas ćirilica, „Ovo je Srbija“, srpske zastave i ogromna kapija manastira koji, evo, već 13. godinu obavezno okuplja verno srpstvo sa svih strana.

Otvorene prodavnice, kafane, kafići, mnogo štošta se ovde događa. Između ostalog, na Vidovdan uveče koncert „Amadeus benda“, lokalni fudbalski turnir, počeo je letnji program. Rade i institucije kako beležimo objektivom, ombdusman i sud.

 Brojni gosti, ali u neočekivano manjem broju, i ovog su Vidovdana došli u manastir iz 13.veka, koji je danas jedna od sabornih tačaka vascelog srpstva.

 Kapija srbskog verskog objekta od kulturnog i istorijskog značaja za ceo svet, pod zaštitom Uneska, zaštićena je, između ostalog, kao i mnogi ili gotovo svi na Kosovu i Metohiji, bodljikavom žicom! Zato što valjda svedoče o srbskom bivstvovanju ovde od davnine.

 Oko i u porti patrole Kosovske policije, sa vojnicima KFOR-a, čak i višim činovima ove strane vojske.

 Mnogo je uniformisanih grupa omladinskih patriotskih pokreta iz srbskih zemalja danas ovde. Oni su mladi i zdravi, svesni značaja svog prisustva danas. Mnogi su doneli značajnu humanitarnu pomoć. Jer, ovom narodu, da bi opstao, iako on zna da mora ostati ovde, treba i pomoć.

 Na bini ispred manastira, zadužbine Svetog kralja Milutina iz 1310.godine podignute u slavu Uspeća presvete Bogorodice, svi srbski crkveni velikodostojnici: od partijarha srbskog Irineja, do vladike Raško-prizrenskog Teodosija, vikarnog episkopa lipljanskog Jovana ...U svom obraćanju, vladika Teodosije govori pastvi, ali je mnogo zanimljivije što je najavio prisustvo velikog broja četnika iz Australije koji su Gračanici doneli pomoć. Eparhija i ove godine dodeljuje ordenje i plakete majkama četvoro i više dece „Devet Jugovića“.  Zahvaljujući Srbima iz Australije, svako će od 199 dece dobiti po sto evra! A među 47 majki, Jozefina Stanišić iz Graca dobitnica je prvog oredana jer je rodila i odgajila šestoro dece...

 U prvom redu dok je služena liturgija viđena je Rada Trajković, direktor bolnice u Gračanici,  Oliver Ivanović, državni sekretar Ministarstva za Kosovo i Metohiju, ambasador Ruske Federacije u Srbiji, Njegova ekselencija gospodin Aleksandar Konuzin.

 Kad je vladika objavio da je okrepljenje za goste servirano, narod u redu  čeka da se fotografiše sa Konuzinom, koji strpljivo pozira i s naklonom odgovara na izlive ljubavi  Srba. Njima je samo ambasadorovo prisustvo Vidovdanu na Kosovu i Metohiji svedočanstvo zainteresovanosti braće Rusa za ovaj gorući problem, koji se rešava na jednostrano zadovoljstvo Šiptara. Do daljeg.

 Gračanički manastir je kompleks od  izuzetnog značaja i zbog svoje istorijske važnosti i lepote na listi zaštićenih spomenika UNESKO-a. Na petom kilometru udaljenosti od glavnog grada južne srpske pokrajine, Gračanica je arhitektonski biser sa svojih pet raskošnih kubeta, koje u osnovu upisuju pravoslavni jednakokraki krst. Ima vredan živopis, koji je u velikoj meri uništen požarima i poharama u prošlosti i sedište je Raško-prizrenske eparhije.

 Teško se živi, posla nema, vidi se to po oskudnim trgovinama u koje ulaze retki kupci.
 Nema slobode kretanja, nema posla, perspektive su slabe, srbuje se, ali je pitanje opstanka krajnje zabrinjavajuće i neprijatno, zaključujemo iz razgovora sa mlađim ljudima koji sede u kafićima.

Gazimestan, srbski Jerusalim

 Posle 11 časova krećemo na Gazimestan.

U autobusu se prepričava da je kosovska policija iz čista mira vratila autobus sa navijačima i da je kod Merdara došlo do incidenta u kojem je trinaestoro mladih ljudi povređeno, a dvoje sa prostrelnim ranama. Dakle, s pravom se savetuje oprez, sa obrazloženjem da „Rosu“ traže provokaciju i neće birati sredstva da ostvare cilj- da Srbe odvrate od ovih pokloničkih putovanja, dolazaka na sveta mesta na velike istorijske datume, kao i pucnjave kojom bi demonstrirali silu i moć.

 Tuga postaje silnija. Vođe puta savetuju na maksimalnu uzdržanost. Prenose iskustva iz prethodnih pohoda, da će jedinice specijalne policije Rosu provocirati one koji su došli da obeleže Vidovdan na ovom svetom mestu.

 Traže se prikladnije majice od provokativnih, pakuju zastave u tašne, ali niko nije očekivao da će iz specijalnih auta iskakati pred ljude pod punom vojnom spremom, isukavati svoja ubojita oružja i izigravati ljude pauke. To unosi dodatnu nervozu, jer posetioci znaju zašto su i gde došli. Bez ratničkih namera, barem ne na Vidovdan.

 „Rosu“ ih prozivaju, pitaju gde su i  zašto došli, sipaju so na ranu.

 Onda se okomljuju na majice i znamenja. Ne daju krst, ne daju srpske simbole na grudima. Znajući šta se događa, većina mladića presvlači „običnije“ majice, ali neke pokušavaju da prošvercuju na sebi. „Rosu“ skaču na njih, skidaju im majice, ostavljaju ih gole.

 To se upravo događa Vladimiru Đakivu iz Zemuna, koji prosto sa suzama u očima, nemoćan da reaguje, trpi zulum. Boži Popoviću se ne dozvoljava da prođe sa majicom „Zavetnika“. Naš aparat beleži duže cimanje i varničenje u kojem je Boža lako mogao „popiti“ neki pendrek ili kundak crnog zastrašujućeg automata. Nekako se sve to mirno završava, ali je njegov pajtos „zaradio“ lom vilice i povredu arkade, te je sa lakšim povredama smešten u autobus.

 U međuvremenu „Rosu“ iskaču iz okolnih njiva, sa auto-puta, prete, kidišu, dobacuju provokacije i nepristojnosti.

Razgledaju grudi i leđa, kao da Srbe sprovode u logor. Vraćaju Mašu Bjelicu iz Beograda zbog crne majice na kojoj je s prednje strane predstavljen mileševski Beli anđeo u krstu. Počinje rasprava i cimanje, koja se završava time što specijalac svlači majicu sa nje i ona ostaje u vešu. Maša je inače učiteljica veronauke...

 Majicu  „Zavetnika“ je drugom bez ikakvih obeležja morala da zameni, ali ne bez suza Milica Đurđević. „Mogu da nas svuku, mogu kožu da nam ogule, neće nas odvratiti od dolazaka na naše svetilište, Kosovsko bojište“- kaže Milica.
 Ispred kolona devojčice sa poznatim zavičajnim govorom. "Odakle ste?"
 -Iz Vitine, odgovaraju. Iz mog zavičaja.
 -Koliko vas ima sada tamo?
 Kažu svega dve kuće u Vitini, oko 40 u boližnjem Binču. To je nekada bilo čisto srbsko, i to ne tako davno. Danas? Sutra? U svom zavičaju nisam bila od 1996. godine.

 Zastave, obeležja, šajkače, kokarde, majice policajci bacaju u jarak iza svojih leđa.

 Utom na nebu primetim pticu. Rođena na Kosovu i Metohiji, ja pratim znakove i let ove slobodne ptice učinio mi se kao Duh Gospodnji koji je na Vidovdan s nevoljnicima svojim, na teškom iskušeniju.

 Vera naša pravoslavna nalaže nam da u hramove i svetilišta dolazimo pristojno obučeni. Bog s nebesa gleda i sve vidi, zna njegov narod. Zna zašto je polugo i da je danas zbog Boga, vere, nade i pravde on danas na raspeću.

Dostojni predaka

Utom prolaz kroz hiljade hodočasnika krče za crkvene velikodostojnike. Sa njima je Konuzin.

 „Svlače nas“-vajkaju mu se usput umorni, oznojeni, već iznureni Srbi.

 Konuzin i naši crkveni poglavari sve ovo vide i spremaju poruke posle bogosluženja.

 Čuju se glasni povici: „Hoćemo oružje! Hoćemo oružje“.

 Pokušavajući da stiša proključalu pastvu, među kojom je najviše mladih, vikarni episkog lipljanski, Jovan Ćulibrk uspeva da zadrži njihovu pažnju. On Kosovo Polje, koje se prostrlo u nedogled, sa kubetom izgrađenim u spomen na Kosovski boj, poredi sa Sinajem, svetim mestom Jevreja. Seća se svetoga kneza Lazara koji je doneo odluku da za veru i krst časni pogine i žrtvom ga je svojom sačuvao do naših dana. „I Kosovo izgubljeno vratili smo na konjima svojim posle 500 godina, otkuda nam pravo da kao potomci njihovi očajavamo i gubimo nadu da će opet jednom biti naše?“- zapitao je vladika Jovan prisutne.

 Kroz narod se razleže umesto odgovora, sasvim tiho, kao bruj „Sa Kosova zora sviće...“

 Vence na spomenik velikoj Kosovkoj bici u poginulim junacima polažu delegacije veterana i grada Prištine.

Klicanje Mladiću i Karadžiću

 Neko se iz mase požalio: „Tuku nas“!

 Na ponovljeno skandiranje „Hoćemo oružje“, „Ratko Mladić“ i „Karadžić“, prisutnima se obratio patrijar srbski Gospodin Irinej:

 „Mi smo ovde i danas na najsvetijem mestu svoje istorije. Ovo je mesto za molitvu, sećanje i vraćanje istoriji, 623 godine unazad.
Budimo dostojanstveni, i otrpimo. Sve će ovo proći, a Kosovo i Metohija je svih nas koji na njemu živimo“-besedio je patrijarh, posle čega se bes ojađenih i poniženih stišao.

 Nepregledna masa hodočasnika od kojih su mnogi stigli iz svih krajeva Kosova i Metohije, i Crne Gore sopstvenim automobilima, slivala se nazad ka auto-putu.
 Na bini se, pored pomenutih pojavio i nekadašnji ministar za Kosovo i Metohiju, prof Slobodan Samardžić.
 Reagovao je na nemile scene koje je video svojim očima,a narod s Kosova i Metohije mu je prilazio da ga pozdravi.
 Na Gazimestanu je bio i Aleksandar Vulin, predsednik Pokreta socijalista, članice pobedničke koalicije "Pokrenimo Srbiju" na nedavnim izborima u Srbiji.
 Upoznali smo i Daru Radonjić, tetka Daru iz Smovica kod Podgorice, koja je visoko, sa krova spomenika Kosovskim junacima, mahala zastavom Socijalističke narodne stranke. Ponosna što je na ovom mestu, tetka Dara nam je rekla da su iz Podgorice na Gazimestan stigla dva autobusa, iz Nikšića jedan, koliko i iz Kotora i Herceg Novog, kao i bezbroj automobila.

 Mnoštvo dece, budućnosti sveta, došlo je na pričešće, kao nekada junaci Kosovskog boja u Samodrežu crkvu.

 Pevalo se tiho celim putem.

 Kosovo polje gorelo je na suncu. Pronose se glasine da, iako pod zaštitom, neki  kojima ništa nije sveto, pokušavaju da ga oskrnave.

 Žene beru cveće koje ljuto miriše, žute cvasti, hajdučku travu.

 Tišina sveta prati tužni skup od nekih pet hiljada ljudi.

 „Rosu“ demonstriraju silu, dovoze specijalna oklopna vozila, navlače bodljikavu žicu oko Gazimestana.

Ali, negde duboko, ljuti na sudbinu, znaju istinu, kojom sam i ja progledala na ovom hodočašću. Ovo nikada neće biti zemlja nasilnika i otimača. Ona je srbska i nikome pod zemnim šarom, doli Srbima, može pripadati. Ona je srbska i kad je u tuđim rukama.

 Mirna sam i spokojna.

 Svaka ova stopa koju smo danas celivali velikim iskušenjem koje nam je usud poslao, natopljena srbskom krvlju Gospodnjih ratnika, vodila me je bliže oltaru.

 Niti ova zemlja niti ovaj narod, sa decom koju rađa, ima rašta brinuti.

 Kosovo peva i kliče, a narod srbski  u sve većem broju dolaziće.

 Tada su, maniti i besni posegli opet za silom. Napali đačke autobuse žute, kojima se Srbadija dovezla iz okolnih kosovsko-metohijskih mesta.

 Jedna kamenici na putu prema Prištini stigla je i naš autobus, te smo do Beograda putovali bez stakla.
 Oni koje u Beogradu olako kite huliganima i klerofašistima su na povratku u Kosovsku Mitrovicu dali krv Kliničko bolničkom centru. Bilo je čak 19 dobrovoljnih davalaca, najviše upravo iz našeg autobusa, njih čak devetoro.

 Okupatori svete srpske zemlje nisu bez razloga pokazali strah. Imaju se i čega i koga bojati: Boga koji je uvek sa Srbima, jer nikada nisu odstupili od njega.

 Ne zaboravite na ZAVET: DOGODINE U PRIŠTINI!





 Autor: Žana Živaljević