Seratlić: Ko je koga smagarčio

Iako sam se poodavno zakleo da tu emisiju neću gledati, pogotovo o njoj pisati (lagodnije je i kulturnije, manje je autor na udaru, pisati o temama iz filosofije, književnosti, odnosno generalno raznih grana kulture, a ne baviti se prljavom dnevnom politikom, posebno masmedijima u Srbiji) u poluvremenu prenosa finalane utakmice Evropskog prvenstva u fudbalu („šetajući“ se kanalima), bio sam iznenađen i šokiran kada sam ugledao novoizabranog Predsednika Srbije na TV B92, odnosno u Utisku. S obzirom na to da je i ranije učestvovao u toj emisji, pomislih da je repriza, zbog finalne utakmice Španija – Italija. Nažalost, prevario sam se. Sve sam verovao, ali da će, nakon što je izabran za Predsednika, „dotrčati utiskačici na crtu“, i to na B92, televiziju koja ga nije „milovala“, kao što muluje razne Čede, Čankove i dr., koja ga je često neopravdano kritikovala i u predizbornoj kampanji i nakon pobede, nisam verovao.

Normalno je da Predsednik ne može 24 sata pratiti sve medije, ili šta se događa u svakoj pori života jedne zemlje, ali za to postoje saradnici: šef kabineta, specijalni savetnici za spoljnopilitička pitanja, informacije, vojna pitanja, pravna, generalni sekeratr i još ko zna koliko zaposlenih. Svi su oni nepotrebni, a mi poreski obveznici bi bili manje opterećani, ako Predsednik ne voli da posluša, ako je sveznajući (ne bi bilo ukusno da spominjem ime jednog savetnika bivšeg predsednika, kome sam šapnuo, što ga malo ne posavetujete, smirite u izjavama i u ponašanju, odgovorio je da nikoga neće da posluša, čak sasluša). Pre nego što je Predsednik odlučio da nastupi u Utisku, ostaće večita tajana, da li je neko iz njegovog okruženja bio protiv.

Od pantivijeka, poznati državnici, vojskovođe, postali su čuveni samo zato što su bili dovoljno pametni da se okruže pametnijim ljudima od sebe. Oni koji nisu podnosili pametnije u svom okruženju, ostali su upamćeni po glupostima, ili kako su izjavljivali, ili pisali u svojim memorama, da su bili neshvaćeni. Prilika je da spomenem žalopojku jednog od njih – Gorbačova (tvrdio sam na jednom simpozijumu, da na teritoriji ondašnje Juge ne bi bilo krvavog etničkog i vjerskog rata, da nije bilo Gorbačova, odnosno rasturanja VP, jer je trebalo rasturiti i NATO). Lično sam ga slušao u Moskvi, na konfrenciji za novinare, kada se žalio „da je bio neshvaćen“, a ustvari nadigrali su ga razni domaći (Jelcin, Barbulis, Kravčuk, Šuškevič i dr) i inostrani (glumac Regan, zatim Brežinski, Kisindžer i dr) mangupi. Ruski književni kolos Turgenjev (a imao je, kažu, i najveći mozak) je rekao: „Neshvaćeni su oni ljudi, koji ili sami ne znaju šta hoće, ili nisu vredni da budu shvaćeni“. Kad god neko kaže, niste me shvatili, neka pre toga dobro razmisli o ovoj mudrosti Turgenjeva.

Dakle, ovo nije tekst samo o poslednjem Utisku, pogotovo, ovo nije tekst kritike sadašnjeg Predsjednika, ne zato što ne bi trebalo predsjednike kritikovati, već zato što je tek počeo da predsjenikuje, nezavisno od toga da li su neki dali glasove, ne za njega, već protiv dojučerašnjeg, ili samo zbog njega. Ovo je tekst o neprimjerenom, bolje rečeno, o neoubičajenom ponašanju predsednika Srbije, koje se uvriježilo poslednjih tridesetak godina, a posebno od petooktobarske piromanske revolucije, odnosno vladavine DOS-a. Da li će sadašnji Predsednik Srbije praviti iste greške kao donedavni, za sve stanovnike Srbije, trebalo bi biti pitanje svih pitanja.

1)   Predsednik Republike Srbije ne sme sebi dozvoliti da ga bilo ko isleđuje, a voditelji u Srbiji su islednici, osim časna dva izuzetka. Na pitanjima koja postavljaju, pozavideli bi im nekadašnji islednici NKVD-a ili OZNE. Pitam se ponekad, da li samo to ja čujem i vidim, zašto i drugi o ovom problemu ne pišu. Da li postoje nekakve kazne za voditelje koji se neprimereno ponašaju. I u ovom poslednjem Utisku, neprimereno ponašenje voditelja, odnosno poznate gospođe, dostiglo je vrhunac. Inenađen sam da takvo ponašanje Predsednik nije prekinuo i urazumio je. Doduše, osećao se u većem delu Utiska neugodno, kiselo se osmehivao na mnoga provokativna, nedopustiva pitanja, ili na prozivke, citate, šta je ranije govorio o Dačiću, Dinkiću i drugima. Kako je odgovarao na ta pitanja, nije tema ovoga teksta. Normalno, nakon obilja isledničkih pitanja, Predsednik se na momente toliko „opuštao“, da se čak požalio na BIA-u i odgovarao na (umiljato sa osmehom) pitanje, „a šta piše u specijalima BIA-e“ (šef te Agencije je iz druge partije, tako da sumnje mogu da postoje da mu namerno dostavljaju trivijalne novinske izveštaje, jer se u Srbiji, između svih institucija, vodi krvavi partijski rat, ali mogu da budu i drugi problemi: Agencije je na niskom kadrovskom nivou; „poklopljena“ je velikim brojem stranih agenata, ne sme da izveštava koliko je zavrbovanih, uspavanih u partijama, i raznim institucijama). Nezavisno od toga. kakve je informacije dobijao, javno se o njima ne govori, pogotovo ne iznosi se sadržaj tih specijala, iako su banalni. Posebno izdvajam jednu primitivnu provokaciju. S obzirom na Predsednikovo mišljenje o Jeremiću, te pretnju da neće biti predsedavajući OUN (nije održao obećanje, da povuče toga političkog i diplomatskog štetočinju, koji će u Njujorku živet na grbači ove siromašne zemlje) i dr., utiskačica ga, uz nedopustivo mucanje i ironične osmehe, pita kako to da je Jeremića zvao da prisutvije razgovorima kada su bili u Brazilu. E, na to pitanje joj je Predsednik odgovorio na nivou i stručno, naime da je normalno da uz Predsednika zemlje bude ministar inostranih, jer je još zvanično na toj funkciji. Nije ga pitla, kako to da su u daleki Brazil putovale tri delegacije i to u tri različite avio kompanije (jednu je vodio Predsednik, drugu Jeremić, a treću Dulić). Još uoči odlaska, Predsednik je morao udariti šakom o sto i reći: „Delegaciju će sačinjavati, osim mene, Jeremić, Dulić, prevodilac i jedan diplomata koji će voditi zabeleške, i to ako u Ambasadi Srbije u Brazilu niko ne zna nijedan jezik. Prema jednom izvoru, Predsednik je putovao sa dva pratioca, dok su Dulić i Jeremić ukupno imali 19 pratilaca (to je ona u predizbornoj kampanji obećana štednja). Prvi put smo doživeli da ta čuvena voditelj Utiska, dok Predsednik odgovara, nekim zvukom kroz nos, mukanjem, potvrđuje njegove reči, što rade učiteljice kada odgovaraju osnovci. To se ne može napisati, ali čitaoci mogu da shvate kako se to radi kroz nos, čuje se „mhm“ili „umhu“ (molim vas pogledajte tu emisiju u celosti na sjtu B92 ). Da Predsenik nije u „ratu“ sa zapovednikom broda koji tone - TV Javnog servisa, već bi ga pozvali na crtu i izvesni Stefanović i izvesna Kovačevićka. Sva sreća što ga jedan iz plejade drskih voditelja, zvani Jugoslav, ne može pozvati, ili ona koja vodi „Jedan na jedan“ (zaboravio sam kako se zove).
2)   Predsednik Republike Srbije kada odluči da da intervju, voditelj (ako je profesionalac i moralan) ne polemiše sa Predsednikom, ne pušta reklame i ne ćaska sa gledaocima, iz više razloga (držati Predsednika Srbije više od dva i po sata na stolici, nedopustivo je i drsko). Poznato je da se za sekund reklame plaća, u zavisnosti od TV kanala do TV kanala, više od 20.000 dinara. Ako u Utisku reklame traju samo 5 minuta, a traju više, to je 300 sekundi, ili u dinarima, najmanja tarifa, 6 miliona dinara, odnosno približno 60.000 EVR-a. Ako su 4 Utiska u jednom meseci, onda je to 240.000 EVR-a. Bilo bi normalno da gospođa voditelj, koja je i autor Utiska, dobije makar 6 ili 7 posto, što po jednom utisku izađe oko 4.000 EVR-a. Znači, mesečna primanja izvesne g-đe mogla bi biti 16.000 EVR-a. Ovaj poslednji Utisak je iznimno ili namerno, ponovljen 02.07. (ponedeljak) u udarnom terminu (21 sat, doduše on ima reprizu, ali ne u 21 sat), umesto krimi-filma, predviđenog Programom te TV kuće, Postoji mogućnost da su to zahtevali platiše reklama, zbog toga što je emisija „išla“ u vreme utakmice Španija – Italija, koja je „odvukla“ makar milion gledalaca. Mogao bi biti još jedan razlog, koji nije ugodan za Predsednika. Međutim, o tomeo nema smisla pisati dok se temeljito ne ispita, proveri.                                                                    
3)   Predsednik Republike Srbije može da se pojavi jednom ili dva puta godišnje u nekom vodećem masmediju, ustvari onda kada se u zemlji desi ozbiljan problem, ili neki značajan međunarodni problem. Takođe, uobičajeno je da jednom godišnje govori u Parlamentu, itd. Donedavni predsednik izgleda nije svestan da je pao zbog svakodnevnih izjava i pojavljivanja. Često mesečno nije imao nešto ozbiljno da kaže, a ne svakodnevno, posebno što je zaboravljao šta je rekao pre mesec ili 15 dana. O formulacijama da se i ne govori: za ovo kratko vreme predsednikovanja, sadašnjeg Predsednika su napali neki okolni zlikovci, kao i evropski lutajući cirkuzanti, zbog „dvosmislenih“ izjava. Pravdao se, objašnjavao je šta je hteo da kaže, što Predsednik ne bi trebalo da radi, pogotovo što su ga napadači „kaznili“, nisu došli na inauguraciju, jer ne odustaju od svojih stavova. Za češća pojavljivanja, postoji Vlada, odnosno ministri, specijalni stručnjaci, eksperti, savetnici. Iako je jedan od osnovnih zadataka masmedija da budu posrednici između javnosti i vlasti, u tome posredovanju moraju pronaći meru u ponašati se visoko profesionalno. Mediji moraju biti korektni (od Predsednika se očekuje da im poruči da postanu profesionalni, da se ne bave političkim i drugim tračevima, da se okrenu istraživačkom novinarstvu), moraju se vratiti konferencije za novinare, posebno u MSP, koje je ukinuo prvi DOS-ov ministar inostranih, a zna se zašto (od tada postoji najmanje stotinu spoljnih politika, a na konferencijama se može govoriti samo o jednoj spoljnoj politici), o čemu sam, takođe, svojedobno pisao.
4)   Predsednik Republike Srbije mora prekinuti jednu ružnu praksu, ili manir, a to je da prima svakodnevno razne činovnike, koji dolaze iz Briselske administracije, ili ministrstava spoljnih, ili drugih poslova velikih sila, raznih agencija, NO, udruženja. Od 2000. godine, prosto su se utrkivali da svi prime i najniže činovnike, da sa njima stanu pred novinare, rukuju se, daju izjave. Dojučerašnji predsednik je bukvalno bio šef Protokola. Ako je u poseti predsednik Vlade iks ipsilon zemlje, uobičajeno je (a i to ne uvek) da Predsednik nakratko primi toga presednika Vlade, da presednici vlada saopšte, kakvi su odnosi, šta je dogovoreno i to bez prisutva masmedija (da li bi se već jednom u ovoj zemlji moralo javno reći, da nije dozvoljeno - sve što je na umu da je i na drumu, valjda zemlje imaju između sebe i neke tajne). U Srbiji vlada bolesno takmičenje (radi tiraža i novca) među novinarima, da neko prvi otkrije veliku državnu ili drugu tajnu, aferu, posebno seksualnu aferu, tako da se svi ponašaju tabloidno. Upravo dok ovo pišem, stigao je jedan simpatični Amerikanac, poprilično nizak činovnik, pomoćnok zamenika velike Hilari (zvani Filip u kusastim pantalonama). Za koji dan stiže i drugi Filip, pomoćnik Hilari. Ako ih Predsednik primi, nastaviće stopama prethodnika. Uzgred, zašto ova gospoda dolaze, nije valjda da nam prave Vladu. Ako dolaze u uobičajene posete kako kažu, Balkanu, onda njihovi susreti i razgovori počinju i završavaju u MSP, gde vode razgovore sa kolegama istog ranga (ministar spoljnih Srbije, ako nije po službenoj dužnosti na Vimbldonu, kao predsednik TSS, može da ih primi i sasluša šta su razgovarali sa svojim kolegama; normalno, kratka zabeleška se dostavlja kabinetima Predsednika Srbije i predsednika Vlade). Ovo što rade lideri (kakva odvratna reč) partija, odnosno što sa Filipom vode razgovore, i to tajne, je nemoralno. Drugim rečima : „mi se vas iz SAD bojimo, znamo zašto ste došli“.
5)   Predsednik Republike Srbije ne ide na prijeme, koji se održavaju u stranim ambasadama, osim iznimno, npr. ako je jubilarni prijem (200 ili 100 godina od nastanka iks ipsilon zemlje). Predsednik šalje svoga izaslanika da u njegovo ime čestita praznik ambasadoru te zemlje, pogodovo što Predsednik, posredstvom DKP, dva-tri dana ranije šalje svečanu čestitku predsedniku iks ipsilon zemlje u kojoj se ponekad saopštavaju i neki stavovi o saradnji i odnosima (ne znači da ako postoje odnosi između dve zemlje da postoji i saradnja). U Srbiji, nakon dolaska DOS-a 2000. i na tom planu vlada ludilo. Primera radi, na nacionalni praznik SAD (ili kako je mnogi zovu Imperija zla) dolaze svi koji dobiju pozivnicu (čak su neki moljakali da uđu na prijem iako nisu imali pozivnicu), uključujući dojučerašnjeg predsednika. Svojevremeno bilo je tužno, ponižavajuće, gledati da su svi, sa donedavnim predsednikom na čelu, dotrčali na prijem koji je dala otpravnik poslova (podvlačim, otpravnik poslova), izvesna Dženifer Braš.
6)   Predsednik Srbije mora upozoriti Vladu i MSP da svakog stranog diplomatu, nezavisno od ranga (ambasador, savetnik, sekretar, ataše), koji se meša u unutrašnje poslove Srbije, proglasi nepoželjnim (persona non grata), poštujući tako suverenitet zemlje i Bečke konvencije. Nema zemlje na svetu u kojoj se strani diplomati tako mešaju u unutrašnje poslove, kao što je slučaj zemlje Srbije.

Umesto zaključka: Predsednik je već morao prekinuti ovo neugodno, često neodgovorno, suvišno, za sve nas podanike ove zemlje, prepucavanje oko formiranja Vlade, Parlamenta. Morao se pridržavati propisa i prakse u Srbiji i u celom svetu, a to je da mandat za formiranje Vlade poveri partiji koja je osvojila najviše mandata. Ako mandatar ne može za 20 dana da formira Vladu, Predsednik poverava mandat drugoj partiji po broju osvojenih mandata, itd. Takođe, primećuje se i kod političara, a posebno u tekstovima dežurnih analitičara u Srbiji, da svi govore, pišu o budućoj Vladi (SNS,SPS, UPS, JS, URS), da „neće obezbediti da se u Srbiji živi bolje“, da to za Srbiju „znači korak unazad", „...mislim da će vlada biti stabilna ukoliko ne dođe do paranja po unutrašnjim šavovima, odnosno po linijama SNS-SPS-URS", Predsednik u kontekstu zadataka nove Vlade kaže „razgovori o Kosovu se moraju voditi na drugi način i da neće biti skrivanja odgovornosti". Međutim, niko, uključujući Predsednika (koji je obećao da će svi, bez razlike o kome se radi, biti procesuirani), ne govori i ne piše da li neki, koji su već viđeni (doduše, dosta se spekuliše) da će biti zamenici predsednika Vlade, ministri, mogu biti imenovani. Da li će se, kada budu imenovani, protiv njih pokrenuti sudski postupci, jer se već godinama o nekima javno govori, piše da ih treba procesuirati, uhapsiti. Bojati se ponavljanja žalosne prakse nakon 2000. Niko nije procesuiran iz SPS i JUP-a, kao i neki predstavnici opozicionih partija, osim jednog jedinog Srbina, koji je bio šef Carine.

Sve u svemu, Predsednik (iako u Srbiji nije predsednički sitem, kao npr. u Francuskoj), mora biti prva i prava ličnost, shvaćeno u najlepšem smislu te reči, a ne individua, koju može svako da ogovara, pozove na javno isleđivanje, da mu se podsmjehuje u toku intervjua, da razni tabloidi pišu i iznose neprovereni „prljavi veš“, kao što su pisali o prerthodnom predsedniku. Sigurno je da Tomislav Nikolić ima dovoljno kapaciteta da ostane upamćen kao dobar Predsednik. Da li će u tome uspeti, isključivo zavisi od njega samog.
 
Autor: Komnen Seratlić