Anđelković: Haranga protiv još neformirane Vlade

MANIPULATIVNO MORALISANJE

Građanima se – sa ciljem da u startu bude potkopan kredibilitet nove Vlade – poručuje: „Jadni vi sa budućim neprincipijelnim vladajućim strankama, udruženim protivno moralu i logici, samo da bi se dočepale vlasti“. Kao ključni dokaz u prilog toga navodi se šta su njihovi lideri govorili jedni o drugima u prošlosti. Navodno, donedavno je naša politička scena bila „carstvo kulture“ a onda su došli „varvari“, koji su zavladali zemljom i sa sobom doneli neprincipijelnost. Jasno je da se radi o zameni teza.

Rađanje prethodne Vlade – pri čemu su „babice“ bile strane ambasade i naši tajkuni – kao i njeni rezultati upoređeni sa obećanjima, do te mere su spustili sve moralne standarde, da je aktuelna neprincipijelnost spram nje potpuno zanemarljiva. DS i G-17, koji su se 2003. žestoko konfrontirali uz razmenu veoma teških optužbi, ne da su se udružili posle izbora (kao nove vladajuće partije danas), već su se 2008. godine čak povezali i u predizbornu koaliciju „Za evropsku Srbiju“, što bi bilo isto kao da su SNS i Dinkićeva partija zajedno išli  na nedavno okončane izbore!

Nadalje, posle izbora 2008, dobili smo Vladu onih koji su težište stavljali na EU integracije, i SPS-a, čija kampanja je bila izrazito patriotski intonira dok „ulazak u Evropu“ nije imao nikakav značaj. Tokom ovogodišnje kampanje naglašene programske razlike između stranaka koje će sastaviti novu Vladu, mnogo su manje. Toliko o moralnim polaznim osnovama prošle i Vlade u formiranju, a što se tiče etičkog finiša, o tome govore gorki plodovi odlazećeg kabineta predvođenog DS-om. Umesto tzv. evropskom, sve smo bliži afričkom modelu života, a što se Kosova tiče, ono je mnogo dalje od ostataka Srbije nego 2008. godine. A oni čiji medijski glasnogovornici lamentiraju nad nemoralom buduće Vlade, obećali su nam „i Evropu, i Kosovo“.

LEVO – DESNE ZAVRZLAME

Šlag na manipulativnoj torti o nepomirljivosti novih vladajućih partija, jeste  naglašavanje činjenice da u novu Vladu ulazi stranka desnice, a to je SNS, i partija levice, što je SPS. „Zaboravlja“ se da i G-17 plus – koji čini srž URS-a – sebe takođe definisao kao stranku desnice, pa je čak i član „lige“ evropskih konzervativnih partija (Evropske narodne partije), a i u prethodnom periodu bio je u koaliciji sa partijama levice (za sebe tvrde da su to SPS i DS). Ideološki presedan nije na pragu da bude učinjen 2012. godine, kao što se lažno tvrdi, već na vlasti imamo levo-desne papazjanije od kada je nju 2001. preuzeo DOS. Sve to našim prožutim „moralistima“ nije bilo bitno „juče“, a postalo je jako važno „danas“, jer ne mogu da prežale što DS više nije u Vladi.

Inače, ta stranka je naknadno postala „privržena“ socijalnoj pravdi, kako bi ušla u moćnu evropsku asocijaciju formalno levih partija (Socijalistička internacionalna), dok je pre toga sebe smeštala u centar i vezivala prevashodno za liberalne vrednosti. A svi to znamo, jedino što DS stvarno jeste, to je interesna zajednica. Čak i u našoj, gotovo potpuno devalviranoj ideološkoj epohi, prednjači u oportunizmu. Dok se kleo u svoj patriotizam sredinom 90-ih i u inat NATO-u pekao volove po gorama Republike Srpske, do nacionalnih interesa mu je bilo stalo taman koliko sada do socijalnih.

Toliko o principijelnosti urušenog žutog režima, koju njegovi mediji previđaju, dok od tuđih, mnogo manjih mana, prave Alpe nemorala. Kada se DS udruživao sa bilo kime, ma sa kog dela političkog spektra, tvrdili su da se radilo o „nacionalnom pomirenju“ i odgovornoj politici kompromisnog objedinjavanja političkih snaga. Jer, „rešavanju problema sa kojima se građani suočavaju danas ne smeju da budu prepreka antagonizmi iz prošlosti i načelne ideološke podele“. To je donekle i tačno, sam što je DS podbacio baš na polju nacionalnog pragmatizma. Njegovim liderima ne sporim lično-partijski utilitarizam ali nacija od toga ima samo štetu. Vlada predvođena DS-om za Srbiju je bila problem a ne sredstvo za rešavanje problema. Zato je velika stvar što ta stranka, koja je neosporno generator truljenja države, ispala iz kombinacije za pravljenje republičke vlasti. Njeni dojučerašnji partneri daleko su od toga da su cvećke, ali će morati da se prilagode novim pravilima igre. Sada je na SNS-u, najvećoj vladajućoj stranci u narednom periodu – na koju će pasti gro odgovornosti za eventualni neuspeh Vlade, kao što će i najviše profitirati od njenog mogućeg uspeha – da nametne znatno produktivniji model rada kabineta.

FUNKCIONALNA A NE FEUDALNA VLADA

Jedno je već izvesno, Srbija će sa formiranjem nove Vlade neminovno učiniti značajan demokratski korak napred. Vlast više neće biti izmeštena van institucija u kojima po Ustavu treba da se nalazi. Prošla Vlada je bila samo paravan iza koga su se krili pravi vlastodršci: predsednički dvor i žuti partijski baroni. Nova to neće biti. Sada će u Vladi, u to sam siguran, sedeti baš svi lideri vladajućih stranaka ili nje neće ni biti. To je veoma dobro – ne samo sa stanovišta poštovanja demokratske procedure već i kada se radi o efikasnosti Vlade – pošto neće biti prostora za prevaljivanje odgovornosti na druge, što uvek pogoduje neradu, zloupotrebama, javašluku.

Dvojca od trojce prvaka partija koje dolaze na vlast – nisu istrošeni. A treći je spreman da uradi bilo šta kako bi produžio rok svog trajanja. Vučić i Dačić su još relativno mladi ljudi, sa velikim ambicijama, pa će se svakako potruditi – drugi kao premijer, a prvi kao šef stranke koja će imati većinu glasova u Vladi – da ne upropaste svoju političku budućnost. Verujem da će zapeti i terati svoje ministre da postupaju isto, a nadam se još nečemu, ništa manje bitnom: da će biti učinjen još jedan suštinski važan funkcionalni iskorak da bi mogli da očekujemo ekonomske, socijalne i državotvorne uspehe nove Vlade.

Tu se ne radi o smanjenju broja ministarstava. Treba štedeti gde god se može ali koliko će biti ministra i nije naročito bitno jer se ništa drugo ne promeni osim što se par resora spoji u jedan, a birokratija ostane na broju. Mnogo je svrsishodnije da se ukinu brojne agencije koje troše velika sredstva, a isti posao mogu da obavljaju „obični“ činovnici, odnosno administrativne uprave. Nešto drugo je bitno, a to je da Vlada više ne funkcioniše po feudalnom principu, tj. da svaka stranka dobije nekoliko ministarstava koje apsolutno kontroliše. Važno je da deluje kao celina, a ne partijska konfederacija, te da ministarstva budu heterogena (ministar iz jedne stranke, državni sekretar iz druge, itd). Tako se postiže pozitivni efekat koalicione vlade, a to je međusobna kontrola faktora koji je čine. U vezi sa rečenim, ohrabruje govor A. Vučića na Glavnom odboru SNS-a, kako kad se radi o insistiranju na odbacivanju neofeudalnih principa koji su karakterisali prethodnu Vladu, tako i u pogledu zalaganja da novi kabinet ima jasno definisane ciljeve.

OPASNOST OD „ŽUTOG KARTELA“
L. Berne, nemački publicista iz 19. veka, s pravom je rekao: „Vlade češće postupaju štetočinski usled kukavičluka nego zbog samovolje“. Zato je važno da naša nova Vlada, bez obzira na ideološku raznolikost, ima prepoznatljive principe, a ne da kao prethodna, bežeći od merljivih obaveza, kukavički priča prazne priče tipa „i Evropa, i Kosovo“. Odlučno mora da se suoči sa ekonomsko-finansijskim talasima koji prete da potope naš nacionalni brod, ali i da zauzme mnogo čvršće pozicije kada se radi o odbrani KiM-a. Više nemamo kuda da se povlačimo, ma koliko da je teško da se brane preostale pozicije, pošto je odlazeći režim napustio sve što je mogao južno od Ibra i dopustio da lopta bude prebačena na sever Kosova. No, šta je, tu je. Na severu se više ne brani samo Kosovo, već i ostatak Srbije. Popustimo li, neminovno ćemo prizvati nove nevolje. Šta će onda ostati od Srbije?

Naravno, nameće se pitanje – kako će sve to postići Vlada u kojoj sede neki kojima je malo stalo do nacionalnih interesa, mnogo su krivi za naše ekonomske nedaće? Prosto! To nisu glupi ni nesposobni, već egoistični ljudi. U vlasti moraju da ostanu iz ličnih pobuda, a u prilog im ide to što su potrebni da bi se sprečilo da bude obrazovana Vlada u kojoj će većina političara biti ista kao što su i oni. Manje zlo je bolje od većeg. Pogotovo kada, nadam se, može da bude ukroćeno. A to će se desiti ako Vlada bude funkcionisala, kao što je rečeno, kao kolektivno telo sa jasnim pravilima ponašanja. Tada će ti „eksperti“ biti prikovani za Vladu i sa njom će potonuti ili postići neki rezultat, a dok postoji, moraće da „igraju“ kako jači od njih „sviraju“.

Jedan promućurni Irac je svojevremeno napisao: „Jedina dobra Vlada je ona koja se nalazi u stanju potpunog straha“. Ova naša, s obzirom u kakvom stanju preuzima zemlju, a ako bude tako ustrojena da nema ni nade da će se neko izvući u slučaju neuspeha, ima dobre predispozicije da je bar strah tera da grebe kako bi nešto postigla. Međutim, to joj neće biti lako – iako postupi na pravi način kada se radi o onome što je „unutar“ Vlade – zbog mnogo čega što se nalazi van nje. Uz ekonomske nedaće sa kojima se suočava Srbija, i pored mirnodopske agresije kojoj smo izloženi na KiM-u, veliki probleme će praviti još moćni „žuti kartel“, čiji pipci su prisutni od poslovne do medijske sfere. Oni su već počeli da se uvijaju oko Vlade koja je tek u najavi. Nije džabe još 1787. T. Džeferson izjavio: „Ako bi morao da biram između Vlade bez novina i novinama bez Vlade, ja bi se bez kolebanja opredelio za poslednje“. Još kada se na to nadovežu veliki finansijski i drugi resursi, često nelegalno stavljeni pod kontrolu centara moći bliskih DS-u, jasno je da će nova Vlada biti u velikom problemu ako bude pasivna. Između ostalog i stoga, ne sme da bude kompromisa kada se radi o obuzdavanju žutog oktopoda, koji isisava životne sokove iz Srbije.

Naša država mora da krene putem demokratizacije i ekonomsko-socijalne obnove, a on podrazumeva energične, razume se zakonski utemeljene, mere, kako bi se raskrstilo sa onima koji je na nelegalan i nelegitiman način drže sputanu lancima korupcije, lopovluka i svih drugih zamislivih zloupotreba. Bez toga nam nema spasa, a kako se kod nas beži od radikalnih mera jer one uvek nose rizik, dobro je što novoj Vladi nema opstanka ako odvažno ne udari po zmijskom gnezdu. U nju se već zarivaju oštri zubi i pre nego što kroz njih krene otrov, mora snažno da reaguje. Verujem da je toga svesna, a njenom ofanzivnom delovanju ide u prilog to što su u njenim redovima i neki mangupi ranije bliski „žutom“ društvu, koji jako dobro znaju kako funkcioniše „DS kartel“, koliko je opasan i gde su mu bolna mesta. Klin se klinom izbija, samo je važno, koliko i da se energično otpočne taj posao, da se čvrsto drži i usmeravati „ekspertski“ klin koji je upao u novu vladajuću korpu. On može da odradi važan posao i tako iskupi bar jedan deo svojih greha ali je i te kako opasan te može i da ubode i zarazi partnere. O tome, kao i opasnosti od žutih „diverzija“, stalno treba voditi računa.

Izvor: Pečat