Severna Koreja: partija i buržoazija protiv ujedinjenja Koreje

Onima, koji posećuju Severnu Koreju kao turisti, često se čini da su se oni pomoću vremeplova našli u Sovjetskom Savezu 1950-ih godina. Međutim, taj je utisak varljiv. Preveliki broj revolucionarnih i patriotskih parola skriva sasvim drugu realnost. Prava Severna Koreja 2010-ih godina nije zemlja, gde marširaju vojnici, svuda stoje plakate o vernosti vođi. U mnogo većoj meri je to zemlja tržišta, privatnih radionica i restorana, zemlja raznovrsnih oblika privatnog preduzetništva.

Jedna je od najvažnijih pojava u severokorejskom društvu poslednjih godina nastanak severokorejske klase preduzetnika ili, ako iskoristimo marksističke termine, severokorejske buržoazije.

Najuspešniji od severokorejskih privatnih preduzetnika imaju kapital od stotina hiljada dolara. Njima pripadaju ne samo radnje i radionice, već i dosta krupna preduzeća, uključujući, naprimer, znatan deo kompanija, koje se bave unutrašnjim prevozima robe. U Severnoj Koreji ima privatnih rudnika. U nekim slučajima privatni kapital deluje zajedno s državnim spoljnotrgovinskim firmama.

Mnogima se čini da nastanak buržoazije u dugoročnoj perspektivi ugrožava današnji severokorejski socijalno-politički sistem. Postoji mišlenje da će severokorejski bogataši, poznati kao «gazde novca», tončžu (돈주), ranije ili kasnije izazvati postojeće uređenje.

Svakako, razvoj polulegalne tržišne ekonomije u Severnoj Koreji potkopava ideološke i socijalno-političke osnove postojećeg uređenja. Ipak, mada «tončžu» u dugoročnoj perspektivm mogu biti zainteresovani za promenu postojećeg uređenja, njihova ogromna većina apsolutno nije zainteresovana za ujedinjenje zemlje. Mogući su sporovi, koliko će dobiti od takvog razvoja događaja obični Severokorejci. Međutim, očigledno je da će gazde novca od ujedinjenja samo izgubiti.

Stvar je u tome da severokorejska buržoazija nema ni iskustvo, ni znanje, ni, glavno je, kapital, koji bi joj omogućili da ravnopravno konkurišu s južnokorejskim biznisom u slučaju ujedinjenja zemlje. Severokorejska preduzimateljka, kojoj danas pripada nekoliko radnji i par menzi, ako bude imala sreću, kasnije će postati gazdarica mreže supermarketa, koja deluje na čitavoj teritoriji Severne Koreje. Međutim, to može da se desi samo u tom slučaju, ako u Severnu Koreju ne dođu юžnokorejski supermarketi, s kojima ona neće moći da konkuriše ni u kom slučaju.

Mnogi od današnjih severokorejskih bogataša su svesni: radi održavanja biznisa im je neophodnio očuvanje stabilnosti i očuvanje zasebne severokorejske države. To znači da će se oni potruditi, verovatno, da nađu zajednički jezik s severokorejskim birokratima. Objektivno govoreći, severokorejska nomenklatura i severokorejska buržoazija se nalaze u istom čamcu. I jednima, i drugima su potrebne evolucione, a ne revolюcionarne promene. Svakako, njima apsolutno nije potrebno ujedinjenje zemlje.

Doduše, svetsko iskustvo svedoči da su upravljači daleko od toga da budu u stanju da kontrolišeu istorijske procese, tim pre da ih usmeravaju u potrebni kolosek – naročito kada većina stanovništva želi da se kreće u sasvim drugom pravcu.


Andrej Lanjkov,